Izvor: B92, 18.Feb.2011, 16:30 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Destroyer: Kaputt
Iako od početka godine nisu još uvek prošla ni dva meseca, već smo dobili najozbiljnijeg kandidata za najbolji album u 2011.
Poslednjih godina, svedoci smo velikog povratka muzike iz osamdesetih. Utisak je da se u odnosu na devedesete, u 21. veku broj muzičara koji su facsinirani tom dekadom bukvalno ustostručio. Bez obzira da li to ima veze sa žalom za mladošću, detinjstvom ili praznoglavim i pokornim praćenjem trendova („urbano, samo urbano"), činjenica je da >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << su upravo osamdesete prva asocijacija kada se pomenu grupe kao La Roux, Ladyhawke, Hurts, Hot Chip, Ladytron, Phoenix, Metric...
Paradoksalno ili ne, čini se da muzički rivajvl nijedne dekade nije imao toliko poklonika. Kažem paradoksalno jer većina onih koji vole pomenute bendove osamdesete pamte samo kao vreme kada im je nikao prvi zub, dok veliki broj četrdesetogodišnjaka koji danas tvrde „da se posle osamdesetih više ne snimaju dobre ploče" uglavnom nije ni čuo za Owl City ili Gayngs na primer. No, i pored svega toga, britanski synthpop duo Hurts (oni nisu krenuli ni u osnovnu školu kada su se osamdesete završile) je zakazao koncert u Areni, prostoru koji prima 20.000 ljudi. Da li je razlog za to nostalgija, pozeraj, distanciranje od sadašnjosti, dobar kokain ili nešto peto, moraćemo se složiti da muzika osamdesetih nikad nije bila popularnija nego danas.
E sad, kakve to ima veze sa kanadskom grupom Destroyer (koju predvodi Dan Bejar) uz čiji su muzički opis poslednjih desetak godina uglavnom pominjane grupe kao New Pornographers, Pavement, Smog, Flaming Lips ili The Auteurs? Ako vam kažem da njihov deveti album „Kaputt" više podseća na Style Council nego bilo koje njihovo ranije izdanje na grupu Swan Lake, onda vam je dosta toga jasnije. Ipak, za razliku od retro bendova koje sam pomenuo u prvom pasusu, čija muzika uglavnom asocira na đuskanje, disko kuglu i hedonizam, „Bejarove osamdesete" su drugačije. Mnogo drugačije. Atmosfera koju čujemo na albumu „Kaputt" je mnogo bliža osećaju neuspeha kada se vratite iz diskoteke potpuno sami, umesto zagreljeni sa dve devojke ili dva tipa (ili jednom devojkom i jednim tipom), dok sve one (ne)legalne supstance koje ste uneli u sebe više ne rade. Tu atmosferu prati široki dijapazon instrumenata – sintisajzeri, saksofoni, flaute, trube, „našminkane" gitare, „piterhukovski" bas, bubnjevi sa ehom, a produkcija je kao iz 1982. Kada na to dodamo Bejarove setne stihove kao što su „Listen, I've been drinking / As our house lies in ruin / I don't know what I'm doing / Alone in the dark / At the park or at the pier / Watching ships disappear in the rain" ili „I was poor in love / I love poor in wealth / I was OK in everything else there was ", dolazimo da zaključka da je „Kaputt" jedan od najkompletnijih Destroyer albuma, kome je gotovo nemoguće zameriti bilo šta.
Obratite pažnju na trominutni instrumentalni uvod u „Suicide Demo for Kara Waler" koji se završava melodičnim zvucima flaute nakon koje sledi lagani ritam prožet saksofonom – čini mi se da sve to zajedno vernije oslikava vožnju kola u praznom bulevaru Kralja Aleksandra u 3 ujutru, nego video snimak iste. Album „Kaputt" sam preslušao više desetina puta, i sasvim sigurno mogu reći da mi je upravo ova pesma ostavila najjači utisak – prosto vas vuče da je pustite još jednom.
Početak jedanaestominutne „Bay of Pigs" (objavljena kao singl još 2009) asocira na ambijentalne radove Briana Enoa, dok na kraju čujemo plesni ritam koji u kombinaciji sa akustičnom gitarom i sintizajzerima pravi neočekvani kontrast koji je potpuno izdvaja od ostatka ploče. Te dve numere zajedno traju 20 minuta i potpuno se razlikuju od ostalih, te ih slobodno možemo nazvati najprogresivnijim na albumu. Ostatak uglavnom čine hitovi na prvu loptu: zarazni jazz-pop u „Chinatown", očigledna posveta grupi Pet Shop Boys u „Savage Night at the Opera", intoksirana „Blue Eyes" koja podseća na muziku sa poznih albuma Leonarda Cohena, ili pomalo mračna, duvačima obojena „Downtown".
Dan Bejar je ove godine, slično kao Ariel Pink prošle, napravio bolju posvetu osamdesetim od mnogih koji su celokupne karijere bazirali na tom zvuku. Ne sećam se kada sam čuo retro-pop album sa toliko dobrih pesama kao što je „Kaputt". Kad kažem dobre, mislim na izbor instrumenata i način na koji su odsvirani, na produkciju i masni, autorski pečat u vidu stihova. Ovo je album za sve one kojima se gade mejnstrim bendovi iz osamdesetih i tekstovi kao što su „let’s dance baby till the end of the night". Ovo je album za sve one koji vole plesnu muziku a ne vole da igraju (ruku na srce, to ne znači da vam se neće dopasti ako volite da igrate).
Kada su pre tri godine Destroyer objavili album „Trouble in Dreams", ostavili su utisak benda koji se ponavlja i čija karijera je zapala u ćorsokak. Sve su to promenili pločom „Kaputt" koja je unela novu svežinu u njihovu muziku. Pri tom, ne zaboravite da je ovo samo trenutna faza u kojoj je Dan Bejar. Nimalo me ne bi čudilo ako bi sledeći album bio ceo, na primer u jazz fazonu. Sada, kada mu je jasno da radikalni zaokret daje rezultate, zašto taj recept ne bi primenio ponovo?
