Izvor: Blic, 04.Nov.2004, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Deset godina posle
Deset godina posle
Deset godina koliko nas, upravo na današnji dan, deli od nenadoknadivog odlaska Milana Mladenovića, nije nas naučilo gotovo ničemu od onoga što je Milan u svojim pesmama prizivao. Pet hiljada ljudi, čak ni mnogo manje, nije shvatilo zašto treba da stoji sa dignutim čašama, spojeno zajedničkom kreativnom voljom. Gledali smo se, kao što se i sada gledamo, opreznim, sumnjičavim i lukavim očima konkurenata, umesto očiju deteta. Nije svanuo radostan dan. >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << Milan Mladenović, čiji se značaj za jugoslovensku i srpsku scenu ne može preceniti - baš kao što se ne može preceniti njegov udeo u životima svih koji su ga poznavali, ili samo znali za njega – instinktivno je tragao za, iz vizure istinskog umetnika teško ostvarivim, formulama pomirenja energija stvaraoca i potencijalnih sledbenika. Pronalazio ih je na zaboravljenim i nepristupačnim mestima, ipak do samog kraja ne uspevajući da otkrije zaklonjeno mesto u mećavi koja je besnela oko njega.
Umetnik koji se uspinje vlastitom brzinom, bez obzira na usporavajuće faktore u okruženju – drugih gotovo da i nema – stiže do vrha mnogo pre svih ostalih. Tamo ga, međutim, čeka samo usamljenost. Daleko od nepogrešivosti isto koliko i od razumevanja okoline Milan je, ne težeći svesno takvoj vrsti priznanja, uspeo da okupi oko sebe više ljudi nego što je bilo ko mogao da pretpostavi. Tako nešto – rečeno je, ali neka bude ponovljeno – nikome, ni pre ni posle njega, nije pošto za rukom. Ovo, oduvek je jasno, nije bila zemlja za Milana, niti je, deset godina posle, zemlja za nas. Razlog više da se na današnji dan setimo i više ne dozvolimo sebi da zaboravimo zbog čega su ljudi poput njega tako životno potrebni i nama i njoj.
Lice i naličje života
'Rupe ili kada nismo bili svrstani', režija Loran Vason, produkcija Narodno pozorište Beograd i Nacionalni teatar Brisel
Glavni junaci najnovije predstave 'Rupe' Narodnog pozorišta jesu stvarni ljudi. 'Radnja' ove predstave, naime, sačinjena je od sudbina mnogih ljudi, izbeglica, čistača ulica, dekoratera, igračica, vojnika i mnogih drugih koji pred publikom brane i tumače lično. Pored njih, u ovom projektu učestvuje i velika pevačica Esma Redžepova-Teodosievska, glumice Mirjana Joković, Boba Stojnić, Hana Jovčić i njihove kolege iz Belgije koji takođe, u određenoj meri, igraju sebe. Osnovna dramaturška intervencija, međutim, počinje upravo na tom, u-određenoj-meri, mestu.
Prvi od dva nivoa sistema ogledala uspeo je i na nivou ideje potpuno novog protivstavljanja artefakta i njegovog korelata u realnosti. Postavljajući jedne naspram drugih, lice naspram naličja života, život sam i njegov odraz u umetnosti, Loran Vason omogućava prodor savremene umetnosti, performans i gest umetnika u teatar. S druge strane, on ovu realističnu strukturu 'omekšava' uvođenjem teatarskog okvira, Koriolanovi junaci koje će na sceni, među stvarnim učesnicima života, 'oživeti' stvarni glumci, efektan je drugi sistem ogledala u kome jedni naspram drugih stoje vreme i vremena.
Kada je, međutim, o tematskom planu reč, autori, pre svih dramaturg Ivana Momčilović, prave nepotreban ustupak materijalu. Ova uistinu zanimljiva predstava do kraja insistira na svom formalnom rešenju, čak i ne pokušavajući da koliko-toliko organizuje svoj dragoceni materijal, da ga iz serije pojedinačnih i sasvim proizvoljno poređanih slika prevede u celinu. Zbog toga je ceo projekat 'zvučao' kao upola završena predstava.
Kolika je, međutim, snaga ideje Lorana Vasona svedoči činjenica da je ova predstava sa svim svojim nedostacima postavila više pitanja, značajnije progovorila o potrebi suočavanja sa prošlošću i jasnije optužila svet zbog demokratskog terora nad Srbijom, od svih nevladinih organizacija i klubova nacionalista zajedno. Pojedinačan učinak ove predstave je takav da se glas Esme Redžepove i dalje 'čuje', čak i kad je tišina u Narodnom, dok je duboka praznina u našem pozorištu, zbog odsustva Mirjane Joković, postala očigledna.
