Izvor: Blic, 03.Avg.2004, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Deset godina CSK 'Konkordija'
Deset godina CSK 'Konkordija'
MSU
Povodom deset godina rada Centra za savremenu kulturu Konkordija u Vršcu, u Muzeju savremene umetnosti, do 15. avgusta, pred publikom će biti presek kroz postavke, odnosno izložbenu politiku ove institucije, po izboru likovnog kritičara Jerka Denegrija, a uz prigodnu monografiju. Vršački CSK 'Konkordija' pokrenuo je, u jednoj od najtežih godina novije istorije, 1994, dragoceno Jugoslovensko bijenale mladih (danas, međunarodno) >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << održano do sada šest puta. U zgradi velikih prostorija, priređeno je više samostalnih, grupnih i autorskih izložbi, i gotovo je svaka bila događaj, što je doprinelo izuzetnom ugledu ove institucije, na nivou, recimo, Umetničke galerije 'Nadežda Petrović' u Čačku. Postavka radova umetnika različitih generacija koji su tokom proteklih deset godina izlagali u Konkordiji, zapravo je jedan od mogućih preseka kroz ono najbolje u umetnosti 90-ih, što se sa distancom jasnije sagledava. Muzej savremene umetnosti pravi je krov za radove: Naskovskog, Apostolovića, Damnjana, Donkova, Joksimovića, Krgovića, Milivojevića, Trtovca, Vujačića, Paripovića, Šoškića…
Dimitris Tragkas
Galerija KCB-a
Svetski putnik, grčki umetnik Tragkas, o čijem radu su publikovane četiri knjige, posle više zapaženih projekata, u Beogradu izlaže pod nazivom: 'Voyage to the void'. Svojim stvaralaštvom, on 'putuje' prostorima vasione, uspostavljajući veze između zemaljskih i nebeskih tačaka, pa i Beograda i odgovarajućeg sazvežđa. Ipak, uzbudljiviji su crteži rađeni ugljenom, zatvorenih očiju, kod kojih intelektualno ustupa mesto intuitivnom.
Otpadnik
Abdusetar Nasir: 'Najsrećniji čovek na svetu', Geopoetika, 2004.
Abdusetar Nasir se, bez kompromisa i straha, obrušava ne samo na irački politički, društveni i kulturni život, već i na principe same islamske ideologije. Zato je on 'iz osnova zabranjen pisac', inkriminisan i često sa glavom u torbi, sa temama i stilom nekarakterističnim za literaturu kojoj pripada prema nacionalnosti i jeziku. Opisujući Sadamov apsolutizam, Nasir otkriva ne samo njegovo oslanjanje, već i prirodno proisticanje iz mentaliteta (kukavičluka, amorala i gluposti) mase u kojoj ni prijateljstvo nije održivo ('Poslednji film Čarlija Čaplina', 'Zločin dostojan poštovanja'). Njegovi junaci su obični ljudi, ni naročito pametni ni posebno jaki, ali su, zbog pritiska 'strašnog nasleđa zabrana i odricanja' koje im nameću religija i režim, otuđeni, najčešće destruktivni i opasni. Oni su uvek samo društvene jedinke, žrtve socijalno-političkih okolnosti i u najelementarnijim porivima i osećanjima. Strah od kršenja zabrana ih ili lomi i uništava ('Ključ', 'Drugi pas') ili u njima nadvladava patološki mrak, uvek u sprezi sa seksualnom izopačenošću ('Ne večera se kad prođe noć'). Zato Nasirovi junaci najčešće ginu, a ljubav je ogoljena do seksa, do nagona za samoodržanjem i groteskno unakažena, povezana sa incestom, prostitucijom i nasiljem.
Nasir piše mnogo i brzo (čak četrnaest naslova u toku poslednje četiri godine); anegdotsko jezgro pripovedaka, s jedne strane, obezbeđuje ovoj prozi autentičnost i lokalni šarm, ali je, s druge strane, umrtvljuje jer se predvidivo razvija pošto uvek svedoči o mehanizmima života u totalitarnom društvu. Ovaj izbor je obeležen i ličnošću samog prevodioca, Srpka Leštarića, Nasirovog prijatelja i poštovaoca, koji se u pogovoru ispovedno predstavlja.
