Izvor: Blic, 12.Jul.2010, 01:05 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Desert od reči
I ko da mi poveruje da nedostatak knjiga, i to u kafani, može da bude problem - rekao je šeretski, malo u šali malo u zbilji, tog toplog subotnjeg popodneva Milenko Brković i konobar i suvlasnik u kafani „Kutak kod cara“, mestu gde su knjige doskora bile simpatične prateće sitnice, a odskora po neki gost ume da insistira i poručujući određene naslove.
Goran Trajkovski, suvlasnik restorana „U kutku kod cara", kaže da su knjige, sticajem okolnosti, postale neobavezni >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << deo njihove priče, da bi se potom taj prefiks „ne" izgubio. Naime, u taj udoban ugostiteljski prostor prijatne, neposredne atmosfere jednoga dana, pre dva meseca, došao je jedan do tada nepoznati i, ispostavilo se, druželjubiv, pričljiv gost. Nosio je sa sobom dve kese knjiga. Zapitkivao i o srpskim i o morskim specijalitetima na bogatom meniju. O cenama takođe. Komentarisao grafike Željka Komsara sa motivima Beograda na zidovima donjeg dela restorana. Nije hteo vizitkartu već je tražio da mu adresu, Čarli Čaplina 42, zapišu na poleđini knjižice koju je izvadio iz džepa. Popio čašu vina posle ručka, obilato ishvalio kuvaricu i otišao zaboraviši jednu od dve kese koje je doneo.
„Mislili smo vratiće se po nju", kaže Goran i dodaje: „Ali nije došao. U jednom trenutku kad smo hteli da je pomerimo iz jednog ćoška u drugi, kesa puče, a knjige se rasuše. Kako smo ovde uvek svi spremni za šalu tako i tada počeše sa svih strana da padaju razne dosetke i mi te knjige raširismo po restoranu. Kad, iz dana u dan počeše gosti da reaguju. Neko prelistava, neko razgleda, neko uzme da čita, neko zapitkuje... Bilo mi to simpatično pa sam u više navrata i dokupio po nekoliko. Donosio sam i one stare, što se kupuju ispred Filozofskog jer sam primetio, zamislite, da ljudi vole ispodvlačene knjige. Ponekad zovu konobara da im pomogne da pročitaju nešto što je neko sa strane zapisao. Bivalo je, doduše, i da nam nestaju knjige."
No sve je to bio deo atmosfere ovog restorana u profesorskoj koloniji koji, kako upućeni ističu, funkcioniše po principu - pristojna ponuda po pristojnoj ceni za pristojne ljude. Niti jure, niti im, kako kažu, trebaju ni ovi ni oni trendovi. Njihovo je, vele, i polazište i ishodište udobnost, neposrednost i pristojnost. Duhovitost kao i kvalitet asortimana se podrazumevaju. A što se knjiga tiče „problem" je, veli Goran Trajkovski, nastao kad je „Blic" objavio izbor knjiga koje ne treba propustiti. „Počeli ljudi da traže, da insistiraju na tim naslovima. Pa, ni u školi nisam bio baš u najboljim odnosima s knjigom, kud ću sad da pravim biblioteku... Nisam imao izbora. Morao sam da umesto onoga 'svaka namerno razbijena čaša se plaća’ napišem i istaknem - nemamo knjige iz 'Blicovog’ izbora", veli Goran kroz smeh.
Knjige kojih ima i kojih nema u „Kutku kod cara" izazvale su niz duhovitih situacija. Priča se, recimo, kako su došle nekom prilikom dve doterane gospođe u godinama. Pozvale konobara a potom poprilično dugo zapitkivale, što za određena jela sa menija što za knjige, birale, pa se predomišljale i menjale izbor dok na kraju konobar ne reče da je specijalitet kuće „puhovani ljubavni roman", ali ga, nažalost, više nema i zatim dodade „a ako ste za desert od lepih reči, tu sam".
Milenko Brković kaže da bi on, kad bi bio vičan peru, napisao knjigu o kući u čijem prizemlju se taj restoran nalazi. Ona je, napominje, pod zaštitom države, odnosno Zavoda za zaštitu spomenika Republike Srbije, podigao ju je pre ravno devedeset godina gospodin Stejić, tadašnji direktor pošte, posle rata je, naravno, nacionalizovana i ima svoju uzbudljivu priču, počev od fasade koja „strpljivo priželjkuje umivanje i sređivanje" pa nadalje.
