Izvor: B92, 15.Feb.2010, 20:20 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Depeche Mode u ZG: This is hardcore
Mnogi bendovi se slušaju. Depeche mode se voli.
Kada smo saznali da, zbog nezahvalnih tehničkih uslova i proceduralnih komplikacija, predugo očekivani koncert Depeche Mode neće biti održan u Beogradu, slomljeno je srce desetine hiljada ljudi. Srećom, pa je bend uspeo da se donekle iskupi tako što je ponudu da zaleči bolnu dušu doneo na Dan Zaljubljenih u susednoj Hrvatskoj. I nije bilo mnogo daleko. Ciča zima i unapred rasprodate ulaznice samo su bile izazov za >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << ljubitelje muzike koji su predobro znali da u ovom slučaju nema izgovora za neuspeh. U krajnjoj liniji, ko god je zaljubljen u melodiju, taj i treba da na Dan Zaljubljenih sluša trio iz Bazildona.
Dvanaesti studijski album benda „Sounds of the universe", nije nam doneo ništa novo, što je u slučaju DM dobro i očekivano. Izražen elektronski zvuk prožet human tekstovima mozga benda Martina Li Gora (Dejvid je, doduše, napisao tri numere) i nehumano dobrim pevanjem srca benda Dejvida Gahana, bili su još jedan pogodak pravo u napaćena srca očigledno ne-tako-napaćenih konzumenata, koji su, za (mašala)30 godina postojanja benda, kupili oko 100 miliona njihovih izdanja. Nova svetska turneja, ili čak „Tour of the universe", kako su je oni nazvali, bila je logičan potez.
I tako smo se našli u zagrebačkoj Areni, uz oko 20,000 srećnika koji su uspeli da ugrabe kartu i satima pred koncert napune ovu lepu dvoranu. Prateći bend Nitzer Ebb dočekan je toplo, ali svi su se tamo našli samo sa jednim ciljem – da se uvere da je tumor koji je Gahanu odstranjen prošle godine samo akutni problem koji neće sprečiti jednog od najvećih pevača ikada da napravi genijalan šou sa Gorom, Endijem Flečerom i pratećim bendom.
Bend je na scenu izašao nekoliko minuta iza 20:30, propraćen uraganom urlika na hiljade obožavalaca .Lagana uvodna numera „In chains", preuzeta sa novog albuma, odlično je poslužila da utiša pomahnitalu publiku i demonstrira relativno jednostavnu scenografiju, sačinjenu od ogromnog ekrana na kome su se uz svaku pesmu tematski smenjivale slike, i velike svetleće lopte koja je služila kao propratni efekat. Takođe, bio je postavljen i produžetak bine, za dodatno šepurenje i prilaženje publici. Svakako, uz scenografiju, publika je dobila i demonstraciju čiste audio moći jednog od najvećih bendova našeg vremena. Nenametljivi Gor je odmah dograbio gitaru, Flečer je radio... nešto za miks-pultom, a Gahan je, dok je još bio u odelu, počeo da vokalno isteruje demone svih prisutnih čim je stao za mikrofon.
Nekada se čini da Dejvid Gahan ne peva, već da grmi, naročito u situacijama kada iza melodije postoji sentiment koji bi bilo dobro „odgrmeti". To vidimo već u drugoj numeri, lirički nepojmljivo dobroj „Wrong", u kojoj bend predstavlja elegiju svojim promašenim izborima u životu (a ako ste upoznati sa istorijom DM, bilo ih je, bilo). Ovaj je, kao prvi i najpopularniji singl sa novog albuma, bio odlično prihvaćen kod svih generacija u Areni. Posle toga, atmosfera i tempo su se digli, a pevanje publike uglavnom nije prestalo do samog kraja. Ono što je, iznenađujuće, na prvi pogled delovalo kao graške znoja svuda po licu i torzou Gahana i Gora, ispostavilo se da je višeslojni „glitter" za telo, i da pravo znojenje tek predstoji. Dobro je da se ništa u vezi sa bendom nije promenilo.
Čak je u Areni bilo toliko vrelo (ovo ima više značenja), da se Gahan, koji striptiz počinje uglavnom posle četvrte pesme, skinuo već na isteku prvih pet minuta koncerta.
Nastavlja se predstavljanje novih pesama, sledi najnoviji, up-tempo destruktivni singl „Hole to feed", a potom kreće i greatest hits izdanje, koje je, uz izuzetak Miles Away, trajalo do samog kraja. Iako su set liste mahom bile identične tokom čitave turneje (varijacije je uglavnom pravio Martin, koji tradicionalno izvodi tri pesme), to razdraganim posetiocima nikako nije smetalo. A i što bi. Osim što je izostala do tada na turneji izuzetno prihvaćena „Fly on the windscreen", sve ostalo je bilo odličan izbor za pravljenje orogenih pokreta u predgrađu Zagreba.
„Walking in my shoes" je himna svih onih koji su nešto gadno zgrešili i žele da se iskupe upoređujući se sa ostatkom jednako grešnog ljudskog roda, i kao takva zahteva određene godine i iskustvo da bi sijala punim sjajem kod slušalaca. Srećom, velika većina prisutnih u Areni bili su „odrasli" (na koncertima u zapadnoj Evropi uglavnom ima mnogo više mlađe publike), tako da su „sing-alongovi" uz numere iz 20-og veka išli ruku pod ruku. Posle te epske pesme, u kojoj Dejvid i dalje glumi đavola koji upire prstom (kao u spotu), dolazi „Question of time" i svi kreću da skaču. Doduše, kada shvatite da se u ovoj pesmi iz 80-ih govori o tome kako muškarci vole da eksploatišu naivne petnaestogodišnjakinje, da li je iznenađenje što je većina numera iz 90-ih i 00-ih posvećena iskupljenju i okajanju grehova?
Uz „Question of time" stiže nam i tradicionalno vrtenje mikrofona i ludačko plesanje Gahana, koji ovo radi od početka karijere, jer, kako tvrdi „svi ostali sviraju i imaju zanimaciju za ruke, dok sam ja sam ostavljen na sredini bine i moram da nađem način da se razonodim". Pored mahnitog plesanja i namigivanja devojkama u publiki, Gahan i Gor se sada smeju, đuskaju zajedno i čak i pričaju za vreme pesama, sušti kontrast nastupima iz 90-ih, kada je animozitet izbijao na sve strane. Upravo zbog ovoga, lepo je videti kako dvojica velikih, a tako suštinski različitih muzičara, svaki na svoj način uspeva da zabavi i veže, opčini i uzbudi sve prisutne. Ipak, treba napomenuti i da su oko bine bile postavljene kamere, koje bi trebalo da snime sledeći koncertni dokumentarac, tako da i nije čudno što je bend na momente delovao i malo previše srećno. Kreće „It’s no good", jedna legendarna i do sada zapostavljena numera, i sjajan poklon zaljubljenima, a i onim singl damama koje su na „Valentinovo" želele da vide vrhunski muški strip-performans, a da ih ne bude sramota.
Kada vidite Gahana kako nastupa, prosto je nemoguće ne uporediti ga sa ostalim poznatim pevačima, mladim, starim, ili fosilnim. Ipak, kada se tako nešto dogodi, neminovno shvatate da mu niko nije ni primeti, što pevanjem, što ponašanjem. Legendarni šarmer, koji je već na izmaku pete decenije, flertuje više sa publikom nego što bi to Entoni Kidis ikada mogao, kanališe bes, maniju i seks sa više žara nego Nik Kejv, i pravi đavolje grimase sa više efekta nego Pol Hjuson, poznatiji kao Bono, na vrhuncu svojeg egzibicionizma 1991.
Nekome bi se činilo da je neukusno posvećivati pažnju Dejvidovim učestalim tendencijama da se svlači, vrcka i kočoperi pred publikom, ali ova izrazito seksualna i na momente komična komponenta jedan je od zaštitnih znakova njegovih nastupa, pa i same ličnosti. Zbog toga je na mestu reći da su devojke u publici veći deo koncerta bile u transu. Prosto je neverovatno da neko ko je u svojih 47 godina preživeo infarkt, maligni tumor, pokušaj samoubistva i predoziranje heroinom može da izgleda i nastupa toliko dobro. Nije ni čudo što su mu lekari koji su se 90-ih u Los Anđelesu upirali da ga spasu nazvali „Mačka". Kada ga vidite uživo, evidentno je da tu ima tu dosta istine.
Posle „It’s no good", „Precious" odlično služi da ponovo malo umiri atmosferu i ukaže na suvi muzički kvalitet benda kao takvog. U ovoj pesmi se ponovo predstavljaju motivi vere i ljubavi, Depeche Mode-u toliko bliski, i zato nije čudo što u pozadini na ekranu promiče tekst pesme „I have learned so much" Danijela Ladinskog. Sledi zavodljivi „World in my eyes", koji je neke iznenadio, a posle još jednog u nizu seksi-plesova uz stalak mikrofona, Gahan odlazi na pauzu, dok „Mr. Martin L. Goreeeee!" stupa pod reflektor.
Moglo bi se reći da su Dejvid i Martin dva dijametralno suprotna čoveka. Za razliku od Dejvida, Martin je (na sceni) tih, smiren, nenasmejan, povučen, peva baršunastim tenorom... i plav je. Iako ponekad izvodi i pesme koje Dejvid peva u originalu, ovaj put uz klavirsku pratnju sa velikim žarom peva svoju malo znanu „Insight", ali i divnu „Home", tokom koje je publika bila veoma tiha, verovatno hipnotisana suptilnošću i detinjastom naivnošću Gorove emocije (znači, apsolutno suprotno onome što nam Gahan daje). Posle ove dve, činilo se prekratke pesme, ovacije su se nastavile još dugo, tako da je bend napravio malu jam-session pauzu tokom koje je publika mogla da uz bubnjeve i poneki ubačeni rif skandira Goru još neko vreme.
„Miles away" i „Policy of truth" označavaju Gahanov plesački povratak na scenu, tačno pre nego što krene ubistveni distortirani dvojac sa „Songs of faith and devotion", „In your room" i „I feel you". Iako tematski i emotivno dve sasvim različite numere, obe su bile katalizator za, ako je to moguće, još veću mahnitu reakciju masa, kojom je koncert ušao u završnicu.
Kao što se i moglo očekivati, „Enjoy the silence" i „Never let me down again" bile su poslednje numere (pre bisa). O njima nema mnogo šta da se kaže – toliko prekaljene i prepoznatljive pesme, jedna za prosečnog slušaoca, druga za zagrižene fanove. Posle obaveznog mahanja rukama na vrhuncu poslednje pesme, bend se povlači, a publika nastavlja da urla, znajući da im sledi još.
Bis je bio pomalo neuobičajen, naročito zato što je počeo još jednom od manje poznatih Martinovih numera, „Dressed in black". Posle malo konfuzije među prisutnima koji su očekivali instant-eksploziju, sve je došlo na svoje mesto, a naročito kada su krenuli prvi taktovi „Stripped", obeležavajući Dejvidov povratak na scenu. Paradoksalno imenu pesme, ovoga puta ludilo i striptiz su izostali, a Gahan je ostao neuobičajeno ozbiljan, statičan i, da, obučen, čak i tokom savršene „Behind the wheel", koja je obradovala sve one koji se Depeche Mode-a sećaju još iz detinjstva.
Ako je „Enjoy the silence" blistala pre bisa, znali smo da će za vreme istog ubica biti „Personal jesus". Za razliku od prepevane i prekaljene „Silence", „Jesus" je i dalje jebeno dobar način da se svi na koncertu dodatno zapale, a naročito pripadnice lepšeg pola, koje uvek mogu da povikuju „Reach out, touch Dave". Živa verzija je, naravno, duža i rokerskija od studijske, a Gahan poslednji put šeta samo za njega postavljenom modnom pistom, njiše se celim telom, sve dok, naravno, peva legendarne jeretičke stihove za koje mnogi i dalje pogrešno smatraju da su posvećeni religiji.
Posle 20 pesama, više od dva sata grupne ekstaze i dubokog, iskrenog naklona, tri legendarna muzičara i dvojica fenomenalnih pratećih svirača nestaju iza scene. Presrećna publika, ponesena atmosferom, nastavlja da kliče i doziva ih nazad gromoglasnom vriskom kakva se nije mogla čuti na nekim mnogo većim koncertima sa prošlogodišnjeg dela turneje. Uzalud.
Dame i Gospodo, Dejvid Gahan je napustio zgradu.
Set lista: In chains, Wrong, Hole to feed, Walking in my shoes, Question of time, It’s no good, Precious, World in my eyes, Insight, Home, Miles away, Policy of truth, In your room, I feel you, Enjoy the silence, Never let me down again; Bis: Dressed in black, Stripped, Behind the wheel, Personal Jesus
