Izvor: Blic, 09.Jun.2008, 08:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Dela za sećanje na budućnost
Neodvojivi i svakako vrhunski deo naše moderne umetnosti između ostalog su slike Dubrovnika Peđe Milosavljevića. Ima još onih koji se sećaju da je i njegova prva samostalna izložba, otvorena u Umetničkom muzeju (danas Narodnom) u maju 1951. godine, samo jedan dan posle Lubardine u ULUS-u na Terazijama, takođe označena kao prekretnica u srpskoj moderni. Takođe, treba se prisetiti (i upamtiti) da je pak kuća u Knez Mihailovoj 46 poklon Nedeljka Gvozdenovića voljenom Beogradu da bude >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << galerija ne samo njegovog već i drugih legata. Milosavljevićeve slike ovih dana se mogu videti u Galeriji „Beograd", a Gvozdenovićeve u Kući legata.
Izložbu Peđe Milosavljevića (1908-1989), koju je osmislio Zdravko Vučinić, preuzeće 19. juna Spomen-zbirka Pavla Beljanskog u Novom Sadu. (Prvo podsećanje na stogodišnjicu slikarevog rođenja bilo je, baš kao i u slučaju Lubarde, u Galeriji „Haos" u februaru ove godine.) Izbor iz opusa Nedeljka Gvozdenovića (1902-1988) izložen je u skladu sa slikarevim testamentom (u susedstvu su skulpture Olge Jančić i fotografije Zorane Jevtić). Obe su izložbe omaži na koje ovom prilikom skrećemo pažnju da se ne zaborave ne samo njihovi fascinantni opusi nego i vreme kada se društvu davalo i živelo skromno.
Peđa Milosavljević je rođen pre jednog veka u Lužnicama kod Kragujevca. Njegovi su preci došli iz Vasojevića. Prvi susret sa umetnošću doživeo je na času istorije u Stobiju, rimskom gradu na ušću Crne reke u Vardar. Ruševine antičke umetnosti su se urezale u njegovu svest i vazda ga navodile na određene teme kakva je, na primer, mit kome je posvećena ova izložba „Mitologije". U Beogradu je upisao prava, ali ga je otac (učitelj i pesnik), naslućujući njegov dar, ipak odveo kod Jovana Bjelića da uporedo uči slikanje. Od velikog majstora prihvatio je da je „slikarstvo posao oka, srca i ruke pre svega, a ne samo uma i intelekta". Prelomio šta će da radi, nije brzo. Posle studija pravnih nauka, 1933. zaposlio se u Ministarstvu inostranih poslova. Služba ga je odvela u Pariz, na preporuku Ive Andrića. Kada je video Pikasovu „Gerniku" i izložbu nadrealista, već je slikao, ali zbog retkih poslova u poslanstvu, više je pisao - o Goji, Delakrou. Posle oslobođenja se konačno svim svojim bićem posvetio slikarstvu finih tonova, fasada, krovova, dimnjaka, trgova, Beograda, Dubrovnika, Pariza... Međunarodnu reputaciju stekao je 1937. na izložbi u Parizu kada je dobio Gran pri. „Gledao je na život vedrim i oštrim slikarskim očima sa tananom ironijom i titravim humorom, koji posle graciozno zatrepere u njegovim čisto umetničkim vizijama, u njegovim kolorističkim sanjarijama", zapazio je jedan je od najvećih evropejaca srpske moderne kulture Todor Manojlović (diplomirao istoriju umetnosti u Bazelu 1914). Čistog jezika, crtačkog umeća i delikatne kulture melanholičnog srpskog urbanog intelektualca, sad ćemo ga, zahvaljujući Vučiniću, pamtiti i po kolažima (izloženim posle trideset godina, inače vlasništvo SANU) pod imenom „Zopir", inače junaka njegove istoimene drame koju još nijedno srpsko pozorište nije izvodilo. (Zopir je persijski vojskovođa koji je sam sebi odsekao uši i nos...).
Melanholičan je bio i Nedeljko Gvozdenović, skroman, usamljen i uvek po strani od buke, takođe veliki umetnik, ali manjih formata „zatvorenih" u atelje, gde je slikao ćupove, plodove, čaše, mrtve prirode, zidove ili ono što je s prozora video, krošnje, ulicu... Takođe, slikar intelektualac, renesansnog uma kakav sve ređe susrećemo, istog lirskog temperamenta i suptilnog tonaliteta, akademik kao i Milosavljević, Gvozdenović je na srpsku likovnu scenu stupio posle studija u Minhenu kod Hanca Hofmana, a stigao do Pariza 1937, Venecije 1952, Tokija 1957, Bruklina 1963...
- Gvozdenović je nerado prodavao slike, ali je zato svu svoju pokretnu i nepokretnu imovinu nesebično poklonio, zaveštao za budućnost, razdelio između voljenog Beograda i rodnog Mostara. Legat gradu Beogradu poklonio je 1980. godine - objašnjava Ana Popović-Bodroža, koja ga vodi.
- U korenu ovog poklona ležao je netipičan altruizam, vizija za budućnost ne samo svojih dela već i dela drugih. Splet tipično naših okolnosti pak učinio je da njegova zaostavština ostane u depoima sve dok borba za zgradu nije okončana 2007. godine.
I Nedeljko Gvozdenović i Peđa Milosavljević imaju svoje ulice na Bežanijskoj kosi. Milosavljeviće slike „Muzej Kini u Parizu" i „Bogorodičina crkva u Parizu" motivi su na markama, a „Beli prozori" i „Ponte Rialto" na kovertama, koje je grafički oblikovala akademski slikar Marina Kalezić. Gvozdenovićeve još nisu.
