Izvor: Politika, 06.Jan.2010, 18:50 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Del Monakovi, u dva čina
Tri Amneris („Aida”) beogradske primadone u velelepnoj kairskoj Operi i jedan solistički koncert na kome će prvi put javno pevati u duetu sa sinom Pavlom Mariom del Monakom
Za Draganu del Monako Egipat nije samo zemlja piramida. Još i više je zemlja Verdijeve „Aide”. Zbog nje, baš sad za Božić, treći put leti za Kairo. Na put kreće i „partner” sa kojim dosad nikad nije na sceni pevala – Pavle Mario del Monako. Njen šesnaestogodišnji >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << sin, slavnog imena, u Kairu će prvi put izaći pred publiku. Isto kao nekad davno „Aida”, 1871. povodom otvaranja Sueckog kanala. I opet je to Verdi: duet majke i sina iz „Trubadura”, koji je samo jedna od numera u programu Draganinog solističkog koncerta u Maloj sali tamošnje operske kuće. A u Velikoj sali ona će tri puta biti princeza Amneris, u „Aidi”.
Duet sa Pavlom, „gostom” na koncertu, ekskluzivan je debi momka koji solo pevanje uči u školi „Vučković”, sprema se za porodično opersko zanimanje i u dobu je kad se glasno sanja i (o)lako izgovori: „Biću najbolji tenor na svetu”.
Šta na to kaže majka? Znači li to biti slavan kao deda čije ime nosi? – upitali smo.
Ne zna se to još... Neka bude svoj. I to bi zasad bilo dovoljno – dobijamo odgovor, i smešak očekivani.
O tremi Pavla pred prvi nastup, pa još i majka na podijumu..., rekla nam je:
– On tremu nema, mada sam ja često i stroga i zahtevna. Prema sebi, takođe. Bez beskrajnih proba nema, po meni, ni dobre predstave. Inače, mislim da mi imamo jedan jako dobar odnos. Po kući stalno pevamo! Na toj sceni stari smo partneri.
Dragana del Monako nije samo iz sveta pesme, njoj i priča lako (po)teče. Njene reči živih boja prosto lete i uverljivo nam dočaravaju prestonicu Egipta. Posebno Operu u gradu koji, neke statistike kažu, ima 26 miliona stanovnika. Posle svih tih njenih deskripcija, opservacija, gotovo da poverujete kako ste sve to videli svojim očima.
– Mnogo je toga u Kairu monumentalno, grandiozno – priča Dragana. – Takva je i Opera sa velikim kupolama, vodoskocima, mega scenografijama, sa mnoštvom igrača na pozornici, ansamblom u kome su i četiri naše balerine. To je pravi spektakl, jer je direktor Opere i sam bio baletski igrač. U publici je i mnogo turista, a nekima je poseban „plezir” da baš tu gledaju „Aidu”, u zemlji iz te operske priče i u kojoj je održana svetska premijera. U njihovom orkestru možete da vidite i zabrađene muzičarke. I prvo što pomislite: Kako li će te žene svirati Verdija...? A posle se samo iznova uverite kako muzika nema granice, da pripada svima, bez obzira na veru, na odelo, na... Ova „Aida” je i pod pokroviteljstvom prve dame Egipta – gospođe Mubarak. Taj podatak samo potvrđuje kakav se značaj tamo daje ovakvom operskom projektu.
Iz ove egipatske priče vraćamo se „kući” i jednom drugačijem projektu – „Srbija u Srbiji”, u kome je zapaženo mesto imala, a imaće ga i u novoj godini, Dragana del Monako. Nedavno smo bili u minibusu koji nas je vozio na njen koncert u Užicu, i to... poseban. Pre toga, iz istog razloga, putovala je u Vranje i Kraljevo. Razlog se zove: Antologija srpske solo pesme. U užičkom Narodnom pozorištu izvela je i pesme prisutnih autora Dejana Despića i Rajka Maksimovića, a njih je publici predstavila Ivana Trišić, predsednica Udruženja kompozitora Srbije.
Solo pesme, iz antologije u pet svezaka, stižu minibusom u gradove Srbije a u tom putujućem muzičkom „pozorištu” su i pevačice Katarina Jovanović i Aneta Ilić. Samo što svaka putuje u svom pravcu – i gradu, već prema rasporedu dogovorenom u Ministarstvu kulture. I sad nešto više lično i manje poznato: ovoj misiji, čiji je cilj da se skine prašina sa jednog pomalo zaboravljenog muzičkog blaga, iskreno se obradovala „poetesa” u primadoni.
Možda na prvi pogled ne ostavljam takav utisak, ali ja sam po prirodi romantik, što se vidi i po mom izboru solo pesama. Budući da i sama tajno pišem i da sam kći profesorke književnosti, ja sam bukvalno odrastala sa ovakvim pesmama. Mnoge ljubavne znam napamet i ponekad iznenadim ljude svojim kazivanjem stihova. Kad imate višak emocija imate i želju da ih sa nekim podelite. Nama pevačima malo je lakše, publici možemo prećutno poručiti: Ovo ja volim i čujte kako je to lepo... – reče na kraju.
Pravi kraj ove priče, u dva čina, ipak nije tu nego tamo na početku – u Kairu. Ne smemo zaboraviti „Karmen”, koju će tamo raditi u martu.
Muharem Šehović
----------------------------------------------------------
„To ne dam nikome!”
Retki znaju ili pamte da je buduća operska prvakinja, kada joj je bilo 18 godina, dobila međunarodnu nagradu za poeziju pisanu na italijanskom. Konkurs se zvao „Mladi poznaju Evropu”, a pokrenuli su ga Bi-Bi-Si, nemački ZDF i RAI 1. Još je postojala ona velika Jugoslavija i jedina nagrađena iz te zemlje bila je Dragana Jugović. Osim pevanja (FMU), ona je, vična peru, upisala i studije žurnalistike (FPN).
Svakog dana napiše ponešto u svoj dnevnik, uz kafu. Pretežno poetski. Neki je nagovaraju da to i objavi. Možda, jednom... Ali, danas nikako. „To ne dam nikome!”, kaže tonom nekoga ko brani ovu poslednju oazu svoje intimnosti.
[objavljeno: 07/01/2010]
.jpg)
