Izvor: Glas javnosti, 19.Maj.2009, 12:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Dekadentni mali princ
Kultni film „Dečko koji obećava“, po scenariju Nebojše Pajkića i u režiji Miše Radivojevića, snimljen 1981. godine, ovih dana dobiće svoju pozorišnu verziju. U adaptaciji i inscenaciji Žanka Tomića, novo „čitanje“ priče o buntovnom mladiću Slobodanu Miloševiću, studentu medicine, a potom pank muzičaru, premijerno će biti izvedeno u četvrtak na Večernjoj sceni pozorišta „Boško Buha“. Glavnog junaka igra Miloš Vlalukin, a u velikom glumačkom ansamblu nalaze se i >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << Nenad Nenadović, Katarina Marković, Bojana Ordinačev, Vladan Dujović, Dara Džokić, Neda Arnerić, Dragoljub Denda, Katarina Žutić...
- U odnosu na filmsku, ova priča je mnogo brža, dinamičnija, napetija... - otkriva Žanko Tomić za Glas javnosti. - Takođe, ceo materijal Pajkićevog predloška ja tretiram dijahronijski, odnosno sa stanovišta ovog vremena, iako se radnja formalno dešava u 1979. godini. Dakle, tretiram ga sa svim znanjima koja imamo danas, a koja onda nismo imali. To je, zapravo, neki ključni razlog da se bavim ovom predstavom.
Glavni junak Slobodan Milošević, u „originalnoj“ priči bio je pravi buntovnik sa beogradskog asfalta. Tomić ističe da je i njegov pozorišni imenjak, danas, nepune tri decenije kasnije, zadržao skoro iste osobine.
Nevino dete
Ostavivši studije medicine, Slobodan kreće da ruši sve tabue koje je ranije bezrezervno prihvatao, počinje karijeru pank muzičara, upušta se u najraznovrsnije seksualne odnose... I posle svega, još uvek „lebdi“ pitanje da li je on stvarno dečko koji obećava ili samo još jedan produkt dekadentne civilizacije?
- Nije produkt dekadentne civilizacije - tvrdi Tomić i dodaje: „On ne može to da bude, zato što je ova naša, ‘ajde da kažem, normalna civilizacija suštinski dekadentnija nego što to Slobodan ikada može da bude, šta god da radio. Kad se samo malo zagrebe ispod površine, vidi se svet koji je dekadentan, korumpiran, seksualno isfrustriran... Uočava se razorna energija koja samo uništava, a ništa ne stvara. U tom i takvom kontekstu, Slobodan je jedno nevino dete. To je suština. Šta god da radio, on je nevinašce u odnosu na svet koji ga okružuje“.
- Jedina razlika je u tome što je ovaj današnji lik malo usamljeniji. NJegov prethodnik je onda bez problema mogao da nađe jednog Pita ili nekog gurua, s obzirom na to da je tada u svakoj oblasti alternative postojalo nekoliko izuzetno bitnih ljudi koji su taj svoj pravac, u jednom modernom smislu, vukli napred. Nažalost, danas toga gotovo da i nema. Mnogi rokeri, doduše sa puno razloga i prava, na neki način su posustali. Razlike između jedne silikonske pevaljke i nekog rokera, u današnjem svetu u kojem vladaju određeni komercijalni zakoni samo su kozmetičke prirode. To je paradoksalna činjenica. Zbog svega toga, Slobodan je usamljen i sve više upućen na svoju unutrašnjost, na svoju podsvest u kojoj traži nekog sagovornika. On je, zapravo, kao jedan dekadentni mali princ.
Slobodanov pogled na svet, naročito posle sukoba sa verenicom Mašom, u kome dobija udarac veslom u glavu, menja se drastično, iz korena. Život koji vodi od tog trenutka mnogi su „čitali“ kao njegov žestok obračun sa konzervativnim društvom. Slična slika, ocenjuje Tomić, još uvek je prisutna u našem društvu.
- Beograd je danas preplavljen raznoraznim netalentovanim, poluintelektualnim, irelevantnim tipovima koji, iako ništa nisu stvorili, dominiraju u skoro svim oblastima. Zbog toga i radim ovu predstavu. Ona nije slika nečega, već vapaj da se nešto dogodi, promeni! Onu bitku smo izgubili, nadamo se da ovu nećemo. Posle „Paket aranžmana“ i još nekih bitnih stvari u drugim umetnostima, umesto da smo pošli u dalje osvajanje slobode, mi smo krenuli u regresivnom pravcu. Veoma brzo smo ustuknuli, a posle toga je usledilo ono šta je usledilo. Ne bih ni da se podsećam jer je suviše depresivno.
