Izvor: Politika, 28.Mar.2014, 23:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Dečje obdanište koje prija oku
Objekat na Novom Beogradu, u bloku 67, čiji su autori Milan Đurić, Aleksandar Vuja i Milka Gnjato, nagrađen je Gran prijem na Salonu arhitekture
Na pitanje šta misli zašto je baš njihov projekat dečje ustanove „Tesla – nauka za život” (Novi Beograd, blok 67) zaslužio ovogodišnji Gran pri Salona arhitekture, Milan Đurić, član autorskog arhitektonskog trojica, odgovara: „Naši objekti su ilustracija života. I u tome je njihov trik!”
Sve ostalo što >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << je žiri (Aleksandar Bobić, Aleksandar Keković, Tanja Manojlović, Bojana Pejić i Milorad Vidojević) nagradio, proizašlo je iz tog posebnog ugla posmatranja stvarnosti – i energetska efikasnost objekta, i njegova podređenost pedagoškim standardima, ali i svedena estetika koja prija oku. Nagrađeno zdanje, zajedno sa Đurićem, zamislili su i projektovali Aleksandar Vuja i Milka Gnjato.
U čemu je draž „školice” koju deca već koriste, a koja će biti potpuno kompletirana na jesen, kada se do kraja okonča uređenje enterijera, takođe u redukovanom stilu, prateći osnovnu zamisao cele zgrade? Rutina, obično prisutna kada je ovakva vrsta objekata u pitanju, izbegnuta je. Korišćena je apstraktna forma kruga, što nije uobičajeno. Boje su svedene i sofisticirane, sa izuzetkom koloritnijih vrata, objašnjava Aleksandar Vuja.
– Gajili smo poseban odnos prema novom i drugačijem. Naš pristup „pomeren” je u odnosu na uobičajene prakse u Srbiji. Želeli smo da se udaljimo od ideje da je obdanište uvek roze ili plavo, prepuno šareniša i utisaka. Imam dvoje dece, od četiri i šest godina i mogu da kažem da su oni preopterećeni slikama i informacijama. Ako ni prostor ne daje mogućnost da se ti utisci utišaju, onda mislim da je efekat kontraproduktivan – dodaje Đurić.
Ono što su autori takođe poštovali jeste to da se svaka zgrada u urbanoj sredini gradi kao kuća koja nastaje iz principa grada i urbanističkog koncepta. Taj princip svakom objektu daje onu najvažniju komponentu – integrisanost u prostor u kojem egzistira. Međutim, kako obojica ističu, najveći problem arhitektama u Srbiji pravi kakofonija na polju propisa.
– Kriza u arhitekturi je u celom svetu. Ali, naš lokalni problem jeste nedostatak regulisanosti same oblasti, koja je vrlo smušeno definisana kroz zakone. Zahvaljujući ljudima iz Agencije za investicije uspeli smo da se iskobeljamo iz celog tog zamešateljstva. Osim toga, arhitektura jednostavno nema dostojno mesto u društvu. Naša sredina ne gaji arhitektonsku kulturu dok se naše arhitekte uopšte nisu snašle u tranziciji. Beogradski arhitekta iz 1939, onaj iz 1968. ili 1975. i onaj posle 2000. potpuno su u različitim pozicijama. Pri čemu je ova poslednja najgora – kaže Đurić.
Ipak, bez obzira na sve pomenuto, obojica ističu da je pozitivno to što je jedan ovakav konkurs raspisan, pogotovo jer energetska efikasnost koja je njime posebno tražena, jeste važna tema.
– Bitno je da je reč o sistemskom pristupu. Uticaj energetske efikasnosti tek će se meriti kroz vreme. To je kod nas novina. Dugoročno gledano, naša ideja i još četiri koje su prošle na konkursu, ali na drugim lokacijama, trebalo bi da budu model buduće primenljivosti ili neprimenljivosti, jer je takva gradnja u investiciji skupa, ali se vrlo brzo isplati – navodi Vuja.
Naši sagovornici dugo sarađuju, zajednički studio imaju poslednjih deceniju i po i obojica predaju na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu. Autori su i monografije „Tipografije”, gde su predstavljeni filozofija po kojoj stvaraju i mnogobrojni projekti po kojima su poznati. U pitanju su industrijski objekti i distributivni centri, kojima se, po njihovom mišljenju, ne posvećuje pažnja, a koji jesu jedna vrsta esencijalne arhitekture. Trebalo bi pomenuti Centar „Milšped” u Staroj Pazovi, za koje su dobili i međunarodno priznanje, Međunarodni putnički pristan „Beograd”, objekat „Terra Production” u Inđiji.
M. Dimitrijević
objavljeno: 29.03.2014.
