Izvor: Politika, 03.Feb.2009, 23:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Dante kao detektiv
Cilj umetnosti nije da utvrdi već postojeća znanja već da nam pokaže koliko ne znamo, da nas dirne, potrese i podstakne, kaže italijanski pisac Đulio Leoni
Popularni italijanski pisac Đulio Leoni bio je nedavno gost izdavačke kuće „Laguna” koja je objavila njegove romane „Zavera trećeg neba”, „Imperatorovo zaveštanje”, kao i najnoviji „Krstaši tame”, u prevodu Gordane Subotić. Reč je o seriji detektivskih romana u kojoj >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << je glavni lik Dante Aligijeri, u ulozi istražitelja.
Leoni se opredelio za istorijske romane zbog toga što je, kakoobjašnjava, zaljubljen u prošlost i u istoriju književnosti. Iako upravo piše još jedan istorijski triler, čija je radnja smeštena u Rim 16. veka, u vreme dolaska na vlast porodice Bordžija, za „Politiku” kaže da to ne znači da neće nastaviti serijal romana o Danteu istražitelju.
Da li ste nešto dodali Danteovoj istorijskoj ličnosti?
Možda bi bilo pretenciozno reći da sam Danteovom liku nešto dodao, samo sam izvukao njegovu ljudsku stranu iz činjenica koje znamo o njemu, a pre svega iz njegovih književnih dela. To nije ona strana Danteove ličnosti koja je poznata istoričarima i teoretičarima književnosti. Može se reći da u mom romanu ništa nije izmišljeno, i da su samo povezane poznate činjenice o Danteu sa onima koje se mogu saznati i naslutiti iz njegovog dela. Naravno, nigde ne piše da je Dante bio policijski istražitelj, postoji sumnja da to jeste bio. Uloga istražitelja koju sam mu dodelio jeste, zapravo, kompletiranje događaja istorije i fikcije.
Firenca nam je znana kao grad umetnosti i kulture. Vi je, međutim, prikazujete kao mesto intriga i zločina. Kako vidite tu vezu umetnosti i zla?
Umetnost se često rađa iz zla. Setite se filma Orsona Velsa „Treći čovek” u kojem je napravljeno poređenje između Švajcarske i Italije. Švajcarska je oduvek bila mirna, a nije ostavila tako značajan trag u umetnosti. U Italiji se svašta dešavalo, različite spletke, zavere i ubistva, a iznedrila je velike stvaraoce i veliku umetnost. Na primer, današnja Venecija, lep je i moderan turistički grad koji čuva ono što je u prošlosti bilo najlepše od umetnosti i kulture, a prema onome što je arhitektonski očuvano pripada 14. veku. Međutim, Danteova Firenca iz 13. veka bila je mračni grad uskih, prljavih, ružnih ulica. Tadašnji bogataši nisu živeli u klasičnim kućama već u nekim vrstama kula koje su, čak, povezivali mostovima. Kule su išle visoko samo zbog toga da oni ne bi morali da silaze na ulice, prepune prljavštine i različitog otpada. Prošlost je drastična suprotnost sadašnjosti.
Kako prikupljate podatke za svoje knjige?
Nije lako pronaći izvore, tim pre što se mnogi ne podudaraju međusobno, a nisu ni uvek pouzdani. Reći ću Vam kao primer smrt imperatora Fridriha fon Hohenštaufena koji je tema druge knjige trilogije i koji je bio izuzetan čovek, mecena umetnika i naučnika. On je ulagao u nauku i umetnost, težio je naprednim saznanjima, a u romanu „Imperatorovo zaveštanje” bavim se i njegovom idejom o saznavanju tajne rasprostiranja svetlosti. Takve zamisli nailazile su na otpor crkve tako da se, prema nekim izvorima, smatra da je život završio nasilnom smrću. Prihvatio sam takvo tumačenje izvora, taj deo zvanične istorije, i „ubio” ga u svom romanu.
Kako posmatrate ljudsku prirodu u skladu sa Vašim interesovanjem za ezoteriju? Da li je Vaše shvatanje humanog bliže srednjovekovnom ili renesansnom?
Renesansni čovek tesno je povezan sa ezoterizmom. Postoji greška u tumačenju istoričara, pre svega onih iz 19. veka, koji su renesansnog čoveka videli kao racionalnog, okrenutog ovom svetu, koji nije imao ništa zajedničko sa onim mračnim, okultnim i ezoteričnim. Razlika, u tom smislu, između srednjovekovnog i renesansnog čoveka jeste u tome što je čovek srednjeg veka živeo sa tim strahom od nepoznatog, a čovek renesanse je pokušavao na različite načine – filozofijom, umetnošću i, uopšte, načinom razmišljanja da se suprotstavlja tome. Baš u periodu renesanse javljaju se alhemičari, ezoteristi, oni koji su se bavili okultnim. Lov na veštice nije postojao u srednjem veku, izmislili su ga upravo renesansni ljudi, štaviše luterani koji su u stvari trebali da budu progresivni i da raskrste sa nekim do tada postojećim doktrinama crkve.
Koliko smo mi, moderni ljudi, sposobni da budemo slobodni i da bez najrazličitijih uticaja, prevashodno uticaja medija, formiramo svoje stavove?
Mediji manipulišu kolektivnom podsvešću ljudi. Kao što je renesansni čovek verovao da neki mag poseduje sva znanja, tako i mi verujemo da mediji poseduju znanje i istinu. Dobar primer za to je internet koji pruža iluziju da možemo da saznamo sve. Mi danas živimo u nekoj vrsti magičnog sveta, slično čoveku renesanse, samo što danas ta magija dolazi iz elektronskih medija.
Šta mislite, kako bi se Dante snašao u našem vremenu?
Mislim da bi se odlično snašao u našem vremenu jer se ono, u načelu, ne razlikuje mnogo od vremena u kojem je živeo Dante. Verovatno bi ponovo napisao „Božanstvenu komediju” koja bi drugačije izgledala, ali njena suština ostala bi ista. Taj period prelaska iz 13. u 14. vek jeste period velikih promena, u njemu su živeli veliki mislioci a, istovremeno, počelo je da se gubi poverenje u dotadašnje vrednosti, pre svega u carstvo kao uobičajeni oblik društvenog sistema. Javlja se sumnja u zvaničnu religiju i pojavljuju se veliki jeretički pokreti, dolazi do raslojavanja u samoj crkvi, osnivaju se i bratstva franjevaca i dominikanaca. Velike države su u krizi i stari sistemi se ruše. I baš na tom prelazu iz 13. u 14. vek svet se suočio sa opasnošću nadiranja islama, vojne i teritorijalne nadmoći; u sličnoj situaciji nalazimo se i danas.
Kako živi pisac koji smišlja tako zanimljive romaneskne zaplete?
Proždirem knjige i vrlo sam radoznao, volim da čeprkam po tezgama sa starim i retkim knjigama. Volim da istražujem po paralelnom umetničkom i književnom svetu, utoliko pre ako tretira ono što je manje poznato i o čemu je manje pisano. Cilj umetnosti nije da utvrdi već postojeća znanja već da nam pokaže koliko ne znamo, da nas dirne, potrese i podstakne.
Marina Vulićević
[objavljeno: 04/02/2009]
