Izvor: Večernje novosti, 11.Maj.2013, 22:50   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Danojlić: Čovek nema kuda iz sebe

SAMO su budale zadovoljne onim što su uradile. Ja nisam. Sa svakom novom knjigom pokušavao sam da popravim i dostignem ono što u prethodnoj nisam uspeo. I tako sam naređao četrdesetak naslova. Valjda sam, ovde-onde, bio na domaku cilja - kaže za "Novosti" pisac Milovan Danojlić, kome će u nedelju u podne, u Zvezdara teatru, svečano biti uručena nagrada "Pečat vremena" za književnost, koju dodeljuje nedeljnik "Pečat", za knjigu "Pisma bez adrese" u izdanju "Službenog glasnika". Znameniti >> Pročitaj celu vest na sajtu Večernje novosti << srpski romansijer, pesnik, esejista i prevodilac, nagrađen je za izuzetan književni opus, a povodom "Pisama" koja su prava danojlićevska mešavina poetske proze, esejistike i zapisa. Ovo je knjiga o dramatičnom odnosu između osetljivog pojedinca, zavičaja, otadžbine, Zapada i sveta. Danojlić je, po rečima Jovana Delića, predsednika žirija, ostavio snažan individualni pečat na vreme od 1957. godine, kada se pojavila njegova prva pesnička knjiga "Urođenički psalmi", do danas. Početnu i aktuelnu knjigu povezuje stih što ga je Danojlić napisao kao osamnaestogodišnjak: "Bežimo, jer uvek iz nečeg nekuda bežati treba". Iako se naputovao svetom, stekao u Francuskoj i Evropi drugu domovinu, nije se obeskorenio, nije se poevropio ni pokondirio, već se neprestano utvrđivao u svome jeziku, proširujući njegove i svoje moći. U jeku bombardovanja Srbije 1999. godine, stao je uz svoj narod.MUDROST U PORAZU - PORAZI upućuju ka mudrosti, a za nju se traži i fizička snaga, koju mi, danas, nemamo. U Vukovom "Rječniku", i u oba prevoda Svetog pisma, uman čovek je zapisan kao "mudrac"; reč se dovodi u vezu sa pridevom "mudat". Za sve što je bitno treba imati muda: za nebesko opredeljenje, kao i za povećanje nataliteta. Za ovo drugo pogotovo - zapisao je Danojlić. * Kažete da ste kroz vek prošli primenjujući strategiju bežanja? - Postoje mnoge situacije u kojima je lakše pobeći nego na strašnom mestu postojati i boriti se. Bojim se da celoživotni zbir bekstava daje prazninu koja se nema čime ispuniti. Bežeći, izbegao sam neka poniženja, ali sam ih zamenio drugim, podnošljivijim. Odgovorni smo za neučinjeno koliko i za učinjeno. Bežanija je opojna muzika nade koja, i neostvarena, greje dušu. Bežanje počinje onoga dana kad napustimo rodnu kuću. Kod mene je potrajalo malo duže. Još sam na putu. * Ima li razlike u razmišljanju i pisanju, kada ste pisac u tuđini i kada ste pisac u zavičaju? - Uticaj okruženja je plitak, površinski. Ono što je najdublje u nama uobličilo se u detinjstvu i u ranoj mladosti. Zavičaj i tuđina su dva podneblja koja se dopunjuju. U tuđini se rodni kraj prikazuje u lepšem svetlu nego da sam ga stalno imao pred očima, kao što je i svet, zamišljen na kućnom pragu, bio čudesniji nego kasnije, kad smo se u njemu fizički obreli. Dobro je upoznati i jedno i drugo, a čovek nema kuda iz sebe. * Stoje li tu zavičaj i poreklo kao teret ili kao podsticaj piscu? - Bez zavičaja, i bez porekla, čovek se pretvara u olupinu lišenu pamćenja. Da, to je teret mog postojanja: jednom podsticajan, zanosan, drugi put mučan, pa i bolan. Taj teret je, u stvari, sama težina postojanja. Sretao sam, s one strane Okeana, ljude oslobođene tog "tereta". Ličili su mi na niža, nedovoljno rođena stvorenja. * Kakav vam je pečat ta dvostrukost ostavila u životu? - Ukrštaj je, čini mi se, bio plodotvoran. Iskustva s ove strane pomogla su mi da bolje shvatim suprotnu stranu, i obrnuto. To su dve stajne tačke. Postoji i ona treća, nadzemna, metafizička. Ona je najvažnija, rekao bih.KNJIŽEVNOST I ŽIVOT - KAD bi knjige bile dovoljne za mudro postupanje i ispravno držanje mi, koji okapavamo nad njima, ne bismo pravili tolike gluposti, činili nepromišljene poteze, ulazili u nemoguće ljubavne odnose, dopuštali politici da nas vuče za nos. Književnost, svakako, razvija moralnu osetljivost, pročišćava osećajnost, ali njeni saveti, u praktičnom životu, ostaju nedelatni pred stihijom prirodnih izazova. U najboljem slučaju, knjige nas podržavaju na putu kojim smo, po sili vlastitog sazrevanja, već pošli - smatra pisac. * Knjiga"Pisma bez adrese"ocenjena je kao pesnički otpor nadmoćnoj sili. Može li reč pisca da ima težinu i vidljivi uticaj u javnosti? - Važno je da neke stvari budu rečene i valjano uobličene, da se, bar negde, pojave, pa će se, samim tim, proširiti prostor slobode i srećnog razumevanja životnih tokova. Pisac je jedna malo svetlija tačka kolektivne svesti, on uvek radi za druge, to jest, i za druge. Znam da je odjek onoga što ostvarimo slabašan, neznatan; ali dokle god se oglašavamo, može se reći da vršimo svoju dužnost. Moja poslednja knjiga nosi naslov "Pisma bez adrese". Uputio sam je svima, i nikome posebno. Sve što sam mogao da učinim, učinio sam time što sam je napisao. Čujem da nailazi na izvestan odjek. Pa lepo. Da je drukčije, ne bih se ljutio. Život svake knjige je velika tajna. Naša čitalačka publika je osiromašila, ljudi se bore za golo preživljavanje. Kako oni, tako i lepa književnost: i ona se bori da preživi. * Poručujete da su u svetu ljudi postali"robovi, prosjaci, varalice", da je od reči" ljudska prava", "sloboda"i"demokratija", napravljena krvava karikatura i orvelovska sprdačina? - U svim razdobljima istorije život je bio mučan poduhvat. Ako ičemu, književnost nas, od Homera do Andrića i Foknera, podučava tome. Liberalni kapitalizam je muku postojanja razotkrio do vulgarnosti, ponizio čoveka na način nepoznat u prošlosti, učinio da se lepota i duhovnost, po Marksovoj reči, udave u ledenoj vodi računice i biznisa. Istovremeno, porasla je svest o nasilništvu, o otuđenju, o pretvaranju radnih ljudi u robove, prosjake, varalice. Bez obzira na sve nepravde i zla, na siromaštvo i oskudicu, na Krizu koja je zakonito čedo kapitalističke proizvodnje, životni vek je gotovo udvostručen u odnosu na srednji vek, a i standard je viši nego ikada. Zdravstvena zaštita je poboljšana, smrtnost dece umanjena. * Zašto su Srbi, uprkos svojoj bogatoj i dugotrajnoj kulturi, učešću na pravoj strani u oba svetska rata, postali dežurni evropski krivci? - Od svršetka Drugog svetskog rata mi nismo upravljali svojom sudbinom. Posle propasti bivšeg ideološkog uređenja našli smo se u vakuumu, na udaru novih osvajača planete, kao smetnja lakom i brzom prodiranju na Istok, sumnjivi zbog naših neizlečivih simpatija prema Rusiji. Loša slika o nama je plod ratne propagande koja je pripremila bombardovanje i otmicu Kosova. Ne razumem, zašto tu sliku uzimamo ozbiljno. Otkud ta potreba da se svidimo celom svetu? Kao da su ti arbitri u Briselu i Vašingtonu porotnici Strašnog suda od čijeg mišljenja zavisi hoćemo li ići u Raj, ili u Pakao. Kakav bolan nedostatak dostojanstva i samopoštovanja. I vere u sebe. * Savetuju nam denacifikaciju, predlažu promenu svesti... - Oni koji nam daju te savete počinili su u Aušvicu, u Vijetnamu, i drugde zločine kakvih, u našoj prošlosti, nema. Mi nismo anđeli, ali smo od njih svakako čistiji. * Snosimo li i sami deo krivice za ono što nam se sada dešava? Upozoravali ste, recimo, da napuštanje ćirilice u Srba ima dugu istoriju i da je valja braniti pre svega od nas samih. - Razume se da snosimo. Pročitajte dokumentarni roman "Dželat" Slobodana Gavrilovića o Srbinu koji je, svojeručno, ubio oko dve hiljade Srba! U prisustvu vlasti, naravno. Dok se takvi gresi ne okaju, nema nam osvešćenja ni pomirenja. * Mislite li da Srbi i dalje ne umeju da razluče ko su oslobodioci a ko izdajnici? - Narod sve vidi, i sve zna, ali je izgubio snagu i volju za životom, što se vidi i u opasnom padu demografije. Preporod će doneti mladi, a kad, i kako, ne znam.

Nastavak na Večernje novosti...