Izvor: Blic, 27.Jan.2006, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Dani bez neukusa
Dani bez neukusa
Zašto je potrebno da se dogodi tragedija, pa da ova zemlja, njeni mediji i njena javna scena počne da liči na normalnu i pristojnu zajednicu građana? Da li je normalno da neukus i primitivizam mogu ustuknuti samo pred brojem mrtvih koji se meri desetinama? I da je li je sve to zajedno pokazatelj koliko je veliki pad moralnih vrednosti u koji smo se sunovratili pre deceniju i po?
Novine izgledaju pristojno, televizijski programi ne grme neukusom, >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << glasovi istih ljudi sada zvuče drugačije, manje izveštačeno, više prirodno. Tri dana pauze usled užasne tragedije.
A pre godinu dana, u času kada je cunami odnosio hiljade života u Aziji, mi smo se ovde pravili neveštima, tako smo nekako i izveli onaj jedini pomen na tadašnju tragediju, ako se dobro sećam, bila je neka nedelja i trebalo je da se zaustavi javni život na trenutak, ali to niko nije primetio. Bili smo poslednji na svetu koji su se setili, i bila je nedelja.
Jedan od pokazatelja vrednosnog sistema nekog društva – tačnije, prvi pokazatelj – jeste odnos prema Drugima. Moraju li Drugi biti tako blizu, pa da se pokaže elementarna ljudska empatija?
Tri dana žalosti zbog besmislene tragedije u Crnog Gori učinila su da se medijska tvorevina zvana Srbija na trenutak izvuče iz ekstaze bezumnog neukusa kojim je ophrvana, da se, na čas, učini dostojanstvenom ljudskom zajednicom.
A već sutra će žalost proći.
Predsmrtna romansa
'Kao u raju' reditelja Marka Votersa
U zlatnim godinama Holivuda veliki stilisti (od Ernsta Lubiča do Renea Klera) umeli su da u romantične komedije uvedu duhove postojećih ili nestalih bića, i nije čudno da je reditelj Mark Voters u filmu 'Kao u raju' (god. proizvodnje 2005, trajanje 95 min.) krenuo tim tragom. Po scenariju Pitera Tolana i Lesli Dikson, on razvija priču o mladom arhitekti Dejvidu (Mark Rafalo) koji se useljava u namešteni stan, da bi ubrzo otkrio da se duh vlasnice stana ne slaže sa izmenjenim rasporedom nameštaja. Tokom prve polovine filma Dejvid pokušava da dozna šta se dogodilo sa dotičnom vlasnicom, lekarkom Elizabet (Ris Viderspun), a onda uprkos obilnim preprekama mora da spreči njenu porodicu i lekare u bolnici da njeno telo, koje je u komi, isključe s aparata.
Dok se Dejvid preganja po stanu sa duhom Elizabet, čija pojava prolazi kroz zidove i stvari, ali ostaje nedodirljiva i nevidljiva za sve ostale, osim njene maštovite, četvorogodišnje sestričine, film nije smešan koliko bismo očekivali. Na sreću, kad krene borba za spajanje tela i duha, Voters se pokazuje srećnije ruke, i komički elementi nadvladaju prisutnu temu melanholije i egzistencijalne strave.
Zahvaljujući iskričavom, inteligentno napisanom dijalogu i šarmu dvoje mladih glumaca u usponu, 'Kao u raju' uspeva da, uprkos stilskoj neravnini u prvoj polovini, uvede gldaoca u ipak predvidljivu završnicu. Luk između prvobitne netrpeljivosti i nerazumevanja glavnih junaka, do rađanja emotivne veze i borbe za spas bolesnice od bolničke birokratije i sestrinske gramzivosti je dobro izgrađen, iako u filmu ima nekoliko obrta na ivici uverljivosti. Možda se u završnici previše koristila zašećerena verzija stare iluzije da ljubav leči sve, ali, ako pristanete na to, izaći ćete iz dvorane sa smeškom na licu.
