Izvor: Politika, 14.Feb.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Danas je nečasno biti častan
Srbija je nekad danju živela, učila, radila, s večeri vodila ljubav i družila se, a noću spavala... Sada danju spava, a noću se provodi, dokoliči, banči do zore…
Dobrica Erić (1936), naš poznati pesnik, pisac više desetina knjiga poezije i proze za odrasle i decu, dobitnik je nagrade Zadužbinarskog društva„Prvi srpski ustanak” – „Odzivi Filipu Višnjiću” za rodoljubivo pesništvo. Reč je o pesniku za koga je Dušan Radović rekao: >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << „Gruža je bila nevelika dok nije rodila pesnika Dobricu Erića. On je od nje stvorio kontinent, možda najveći u srpskoj poeziji”.Zanimljivo je i zapažanje Nikole Koljevića: „Dobrica Erić je prvi raspevani pesnik Srbije na Istoku koji je opevao prekodrinsku Srbiju na Zapadu”.
Zadužbinarsko društvo „Prvi srpski ustanak” objavilo je knjigu izabranih rodoljubivih pesama Dobrice Erića „Prestupne godine”.
Nagrada će pesniku bitu uručena danas u Orašcu.
Podnaslov knjige ,,Razapeta zemlja” koja je doživela deset izdanja i dobila petnaest nagrada glasi: „Suze Za Buduće Pesme”, a moto: „Moja zemlja je razapeta – na krstu od četiri strane sveta”...
Nisam tražio pomoć od suza. Oni zbog kojih plačemo raduju se našim suzama i trude se da plačemo još više. Hteo sam da kažem da su to „isplakane” a ne „ispevane” pesme, „suze-pesme”, ali i da istaknem svoju ljudsku i pesničku nadu da će se te suze jednoga dana pozlatiti i pretvoriti u prave pesme. Ja sam prvo sebe ubedio da će taj dan doći, pa pesmom pokušavam da ubedim i druge.
Utešno deluju stihovi: „Moja Zemlja Srbija je sad Isus Hristos, Isus Hristos je sad moja Zemlja Srbija”.
Nije najgore to što smo nabeđeni, kažnjeni i poniženi od drugih. Strašnije je što je skoro polovina Srba priznala svoju nepostojeću krivicu i počela i sama sebe da okrivljuje, kažnjava i ponižava, stideći se čak i da kaže za sebe ko je, šta je i odakle je. To je najteža nacionalna bolest koja se jednom narodu može dogoditi, to je neka nova vrsta ludila, a eto i to nam sedogodilo.
U Vašim pesmama su: pšenica, šljiva, Morava, cvet, drvo koje lista, lavež pasa, mleko, vino, seljanka storučica. Da li je to Srbija?
Jeste, to je moja Srbija, doduše, više ona iz mog detinjstva i mladosti, nego ova koja sad jeste. Sve je još tu, i Morava, i drveće, i polje puno cveća, i psi koji laju po zapuštenim voćnjacima, ali nema čobanice ni stada, sve manje je ratara u selima i na njivama, sve manje mleka i vina, ostarila nam je i umorila se seljanka storučica. Ostarila i posustala velikomučenica Srbija.
Srbija je nekada drugačije živela?
Srbija je nekad danju živela, učila, radila, s večeri vodila ljubav i družila se, a noću spavala... Sada danju spava, a noću se provodi, dokoliči, banči do zore i srlja u sunovrat. Za takav život nema opravdanja ni izgovora, besmisleni su svi razlozi. I ono malo mladih što ostane u selima, zahvaćeno je istom boleštinom i uništava se na isti način.
U jednoj pesmi kažete: „Al’ ja se ipak ponosim što sam Srbin”.
Danas je nečasno biti častan. To je staromodno, nacionalno osećanje i obeležje kod nas i kod nekih drugih naroda i to se mora satanizovati. Sve se izvrće naglavce, ostaje još samo da naučimo da hodamo na rukama. I tako, hodajući naglavce, ući ćemo u Evropu.
„Udaraju međe”, „prekrajaju tapije”, i „pečate crvenim voskom prozore, vrata, kapije”. Šta nam valja činiti?
Moramo se pribrati, sabrati i izdržati. Pribrati se od bunila u kojem smo se našli, sabrati se među sobom i izmiriti sa nama sadašnjima, bivšima i budućima, i izdržati sve što čovek pojedinac i cela nacija mora i može da izdrži, ako hoće da preživi i dočeka ozarenje. A pre svega i više od svega – Srbi se moraju voleti i rađati.
Kad Srbi pretvore Sinđelićevu glavu u bukliju, kadionicu, mastionicu, testiju, da li je to patriotizam ili kič?
Ni jedno, ni drugo. To je pesnički simbol, to je metafora. Pesmu „Zvezda nad Čegrom” napisao sam pre trideset i više godina, u vreme kad se Stevan Sinđelić i drugi srpski junaci nisu smeli ni spomenuti. Ono o čemu su pre trideset godina srpski pesnici i srpski narod smeli samo da sanjaju i spominju u simbolima, sada se ipak može glasno i jasno pevati, ili plakati, bar, iako ta pesma i plač mnogima paraju uši.
U pesmi ,,Molitva” kažete: „Samouk s perom, a nedouk s mačem, predodređen sam jedino da plačem”.
Evropa se raduje našim suzama. Pesme naše ne voli, ali suze naše joj prijaju. Pesnik Branko Miljković reče: „Ko ne sluša pesmu, slušaće oluju”. A naše molitve čuje Onaj koji sve čuje i koji će ih i uslišiti, ali tek onda kada svi budemo govorili istu molitvu.
Kosovo i Metohiju, po svoj prilici, možemo da sačuvamo jedino u pesništvu?
Sačuvali smo ih mi u pesništvu, oni su više u našim pesmama nego pod kosmetskim nebom. Skoro trećina moje knjige „Razapeta zemlja” posvećena je Kosovu i Metohiji. Napisao sam i tužnu knjigu o deci s Kosmeta, knjigu njihovih i mojih suza, „Deca sa zlatom lipe u kosi” i lirsku istoriju Srba od Starih Slovena do danas, brojanicu u stihovima sa 433 čvorića „Kosovski venac”. Mnogi naši i strani pesnici pevali su i pevaju o Kosovu i Metohiji, i tako ćemo ga sačuvati u pesništvu. A ono što je toliko ušlo u pesništvo jednog naroda, ne može nikad doneti sreću ni spokojstvo nekom drugom narodu koji mu je to oteo.
Zoran Radisavljević
[objavljeno: 15/02/2008]
