Izvor: Politika, 08.Jul.2013, 23:03 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Danas je logika prošlost
Kultura je noga koja se seče umirućem pacijentu da bi preživeo
U novom dramskom tekstu „Šekspir u Kremlju” hrvatski autor Ivo Štivičić iskazao se u svojoj opsesivnoj ruskoj temi. Predstavu režira Lenka Udovički, a koproducenti su pozorište „Ulisis” sa Briona, na čijoj sceni će ovo delo biti premijerno izvedeno 2. avgusta, i Srpsko narodno pozorište iz Novog Sada, gde je prvo izvođenje najavljeno za 10. oktobar na sceni „Jovan Đorđević”.
Glumačku >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << ekipu čine 23 člana, a među njima je i Svetozar Cvetković koji tumači lik Suca. U predstavi igraju i: Ozren Grabarić, Jasna Đuričić, Dragan Mićanović, Boris Isaković, Jadranka Đokić, Katarina Bistrović Darvaš, Nenad Pećinar i drugi.
Štivičić ovoga puta progovara o paradoksalnoj prošlosti Sovjetskog Saveza, odnosno o ljudima koji pristaju da se za trenutak moći i vladanja odreknu sebe. Kolika je cena ovog odricanja?
Meni se čini da posle dugo vremena u dramaturgiji koja se piše na ovim našim jezicima, što se različito zovu, a isto znače i razumeju se, jedan veliki autor iznova dotiče tu nekadašnju opsesivnost koja je recimo mogla da karakteriše neko vreme od pre 30 i više godina, u kojem je totalitarni sistem pre svega Sovjetskog Saveza pa onda i kult Josifa Visarionoviča bio neiscrpna tema i ozbiljnih, ali i tragikomičnih dela ovdašnje dramaturgije. Ali ne samo dramaturgije već i kinematografije. Možda je Ivo Štivičić kao retki izdanak te generacije, koji je spreman i danas da piše i radi punom parom, upravo pokrenuo teme koje naizgled zaboravljamo: pitanje gubitka ljudskog identiteta u totalitarnom društvu koje se i danas neminovno postavlja u velikim svetskim globalizacijama, ali i u našoj maloj sredini koja nikako da uspostavi nivo svakodnevne demokratičnosti, već čezne za svojim vođama, idolima, onima iza čijeg identiteta se zaklanja, verujući u nemoguće. Želeći izmišljeno i neostvarivo, a što im se obećava kao neizbežna nacionalno ponosna utopija. Kako je Ivo Štivičić dakako hrvatski autor, njegova tema se nikako ne odnosi lokalno na sredinu njegovu ili našu, već na opštu opasnost idolopoklonstva kojoj smo kao narodi, pogotovo slovenski, skloni!
Drama se bavi i problemom savesti. Koliko su želja za vlašću, trka za novcem, korupcija... učinili da se savest izgubi?
Mislim da je u vremenu tadašnjem, koje se tretira u delu Iva Štivičića, a i u vremenu koje živimo, savest bila i ostala individualna kategorija koja se sa nivoom totalitarizma i opšteprihvaćenog mišljenja smanjuje na zanemarljiv nivo. Ili se, pak, krije u dubinama ličnosti koje ne pripadaju ovom društvu, sistemu vrednosti i jednostavno čiste savesti pokušavaju da za svoj život sačuvaju mir i dostojanstvo koje je taman toliko retko danas, kao što je i mogućnost čoveka da pocrveni kada ste ga uhvatili u sitnoj bezazlenoj laži. Danas se sredstva ne biraju, koristi se sve da se dođe do bilo kakvog cilja, možda ne i traženog, možda slučajno dosegnutog, danas svaki cilj opravdava svako sredstvo, danas se ratuje da bi se izgubilo, danas se krade da bi se nemalo, danas je suprotnost svemu postalo vrednost, danas je logika prošlost, danas je gadost budućnost, a neprijatnost sadašnjost. Danas nije bez razloga napisao Ivo Štivičić paradoksalni naslov „Šekspir u Kremlju”, jer je svojim iskustvom već pregazio prag osetljivosti na sredinu koja ga okružuje, jer je i sam iskustvom prevazišao život.
Izgovorena istina sadrži u sebi mogućnost promene. Čemu se čovek progonjen istinom može nadati?
Ne znam. Čovek se danas može nadati samo ličnom, ako se za lično izbori, opštosti se ne možeš nadati, ona je neminovna i ona po pravilu dostiže kataklizmične razmere, u svakom pogledu: ratovi, dnevne nesreće koje zatrpavaju novinske naslovne strane, prirodne kataklizme, ubistva, nesreće. Ko još danas kao informaciju donosi neku lepu vest. Lepa istina nije pogodna i ako mora da postoji, postoji čovek, njegovi bližnji, deca, budućnost koju im ostavljaš. Postoji nešto što smo zaboravili u strahu da nam se ne desi grozna naslovna strana u dnevnoj štampi, televizijskom dnevniku ili suludom rijalitiju.
Može li u svemu tome opstati ljubav?
Ljubav je lična i ona će kao takva opstati, može sredina biti protiv nje, ali ona će živeti i preživeti, pa čak i u ilegali. Ona je smisao lepog, smisao poverenja i istine, ona je daleko od masovnosti i okrutnosti prvog sveta i zato mora opstati.
Koliko vam prija rad na Brionima?
Brioni su san prirode, mesto mnogo dublje tradicije no što mi znamo iz naše kratke istorije. Napokon i trag neke zemlje u kojoj smo živeli, bajka koju je Rade Šerbedžija sa grupom svojih bliskih ljudi oživeo i napravio predivnom inspiracijom za rad u teatru koji danas više na kopnu nije moguć.
Zbog nekadašnje pozicije upravnika Ateljea 212 neminovno ste stekli mnogo oponenata, da ne kažemo neprijatelja. Po čemu se sećate tog perioda?
Muci Draškić mi je posle tri meseca provedena na mestu direktora pozorišta i prvog većeg stresa koji sam doživeo rekao da je pozicija direktora pozorišta, pozicija stvaranja neprijatelja. To je i njegovo, ali i svačije iskustvo. Trudio sam se da ga shvatim ozbiljno, puno sam se savetovao sa njim, pitao ga kad mi je bilo teško, neprijatno, kako da izađem iz teških situacija i takozvano stvaranje neprijatelja smatrao sam prirodnom pojavom na koju treba reagovati ljudski. Prihvatiti i razumeti, biti blagonaklon i ne reagovati neprijateljski. Ne znam da li sam u tome uspeo. Pijem lekove, verovatno nisam.
Kako komentarišete proteste beogradskih kolega umetnika?
Kao vapaj, kao korak u nepoznato, kao kasno buđenje, kao želju i molbu, kao iskrenost, kao neorganizovanost, kao dobru želju koja ima neizvestan, zapravo realistično pesimistični rezultat. Kultura je noga koja se seče umirućem pacijentu da bi preživeo.
Koji je, po vama, pozorišni model prihvatljiv beogradskom pozorišnom trenutku?
Lična akcija, u okviru institucije. To može da funkcioniše.
Borka G. Trebješanin
objavljeno: 09.07.2013.
