Izvor: Politika, 20.Avg.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Daleko od trivijalnog
Edgar Moren, analitičar popularne kulture, još davno je tvrdio da "pop možda stvara omladina, ali ga proizvodi sistem"
POSTPOP POLITIKA
Britansku grupu "Pipets" ("The Pipettes") čine tri pevačice koje na sceni muzički prati muški bend "The Casettes". One, donekle, oživljavaju tradiciju ženskih pop-grupa iz ranih šezdesetih godina, čiji je zvuk oblikovao producent Fil Spektor ("The Ronettes", "The Shagri-Las"). "Pipets" sa njima dele vokalnu harmoničnost, jednostavnu >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << melodičnost i skoro neprijatni optimizam, kao i naivnost i predvidivost u tekstovima, fokusiranim na teme hedonizma, eskapizma i muško-ženskih odnosa i predstavljenim uz blagu feminističku retoriku.
Pojedinačne optužbe za odsustvo njihove originalnosti, odnosno plagiranje bendova iz šezdesetih u osnovi su apsurdne jer pojam originalnosti na polju pop-kulture nije relevantan. Suština koncepta popa je u ponavljanju i prepoznavanju obrazaca koji ga definišu. U vremenu "mehaničke reprodukcije umetnosti" (Valter Benjamin, 1935), koja čini osnovu pop-kulture, dela u principu negiraju mogućnost originalnosti, što će dobiti poseban smisao u okvirima poetike postmodernizma.
Sa nestajanjem pojma originala, konsekventno se gubi i pojam plagijata koji u postmodernizmu biva zamenjen idejom citata i formom pastiša. Citat, koji definiše muziku i nastup "Pipetsica", jeste neka vrsta autoironičnog mutanta plagijata u kojem je sadržan i tipičan postmodernistički skepticizam, u smislu odsustva vere u nove ideje. U savremenom, globalizovanom, digitalizovanom društvu, modernistički kult autentičnosti dela i mistifikacije autora su, dakle, sasvim deplasirane ideje, zamenjene premisama ponavljanja i reinterpretacije ranije utvrđenih šema, kao i demistifikacije stvaraoca i procesa stvaranja.
Ironična distanca
Ono po čemu se "Pipets" bitno razlikuju od grupa iz šezdesetih godina, jeste njihova ironična distanca prema pop-obrascima koje eksploatišu. Ironičnost u njihovom nastupu se, donekle, uspostavlja stilizovanim vizuelnim identitetom (devojke su uvek obučene u teatralne tufnaste haljine), zatim teatralnom koreografijom u plesu, kao i povremenim prenaglašavanjem izraza emocija u čijoj je osnovi autoironičnost. U ovom kontekstu je, možda, najreprezentativniji video spot za pesmu "Pull Shapes" (režija Ben Folio). Ironija se tu najočiglednije gradi u prikazivanju odnosa publike prema nastupu grupe, a rezultat svega je formiranje utiska specifične, ironično konotirane idiličnosti koja negira eventualnu nostalgiju prema prošlosti i prema njoj uspostavlja analitički odnos.
Teoretičarka Linda Hačion smatra da su ironija i parodija savršene postmoderne forme, pošto one na paradoksalan način, istovremeno, uključuju u sebe i izazivaju ono što parodiraju; one tako prisiljavaju na preispitivanje ideje porekla ili originalnosti, što je povezano sa drugim postmodernim ispitivanjima pretpostavki liberalnog kapitalizma. U slučaju "Pipets", putem ironije se implicitno postavlja pitanje odnosa prema pop-muzici šezdesetih godina, ali i smisla njihovog nepokolebljivog optimizma, feminističke logike, zahteva industrije itd.
Zanimljivo je postaviti pitanje političkog aspekta angažmana grupe, odnosno uporediti ga sa talasom britanskih pop-bendova iz sredine devedesetih godina, koji su, kao i "Pipets", žanrovski bili određeni kao indie pop (odrednicu indie, skraćenicu od independent – nezavisan, treba samo uslovno shvatiti). U Britpopu iz sredine devedesetih je postojao jasan politički impuls, motivisan verom u mogućnost promene društvenih okolnosti, koju su generisali Blerovi cool laburisti u svojim predizbornim kampanjama. Grupe Manic Street Preachers, Pulp, Suede, Radiohead, Sleeper, Blur i druge, na različite načine su bile politički angažovane, reflektujući opšte stanje "novog optimizma", izazvano blizinom kraja duge vladavine konzervativaca (ovim pitanjima se bavi dokumentarni film "Živeti večno" reditelja Džona Douera, 2003, kao i knjiga "Poslednja žurka" Džona Harisa, 2003).
Cinična apolitičnost
Kada su ovi muzičari, ali i njihova publika, shvatili da su Novi laburisti, ipak, samo karijeristi kojima je ideja promene društvene koncepcije bila efikasno marketinško sredstvo, odnosno izgovor da dođu na vlast, taj inherentan politički entuzijazam se razbio u paramparčad.
Deset godina kasnije, pop koji izvode "Pipets" više ne uključuje eksplicitnu političnost, pošto su se svi ideali izlizali u simulakrumu medijske manipulacije. Tu je sada reč o nekoj vrsti postideološkog stava koji definišu pomirljivost i cinična apolitičnost, odnosno samoironični hedonizam. Da pozajmimo Lemanov referentan termin iz teatrologije, reč je o estetici cool zabave, samoironičnom izboru koji predstavlja "estetski virulentan stav", igru očajnika u kontekstu urušavanja svih ideologija i liotarovski definisanih "velikih narativa".
Možda će sve ovo delovati pretenciozno – dovoditi jednu šarmantnu pop-grupu u vezu sa postideološkom svešću i protivurečnom parodičnošću kulture u vremenu (post)postmodernizma. Zato ćemo, u prilog svojoj argumentaciji, citirati Edgara Morena, analitičara popularne kulture, koji je još davno tvrdio da "pop možda stvara omladina, ali ga proizvodi sistem" (1975). Drugim rečima, "Pipets" su jedan od brojnih aktera u složenoj industriji pop-muzike, čiji rad i veliki uspeh u globalu znači mnogo više od izvođenja simpatičnih pop-pesama. U tom pogledu, pop-kultura treba da bude tretirana i razumevana u svojoj složenoj, protivurečnoj celovitosti, a ne samo na nivou trivijalnih informacija koje ograničavaju njena značenja i često je suštinski banalizuju.
Ana Tasić
[objavljeno: 20.08.2007.]
