Izvor: Politika, 26.Sep.2009, 23:05 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Dah svetske umetnosti
Kakav nam je Oktobarski salon potreban: Vremena se menjaju, Oktobarski salon iz 20. veka je neophodno revitalizovati da bi u 21. veku postao relevantni projekat koji promoviše aktuelnosti
Približavanje 50. jubilarnom Oktobarskom salonu koji se otvara 2. oktobra pokrenulo je u delu javnosti stara pitanja „kakav nam je Salon potreban”, deleći stručnjake i umetnike na one koji bi da reafirmišu staru koncepciju i one koji argumentuju opravdanost nove, međunarodne >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << koncepcije Oktobarskog salona koja je započeta 2004. godine.
Pitali smo umetnike i istoričare umetnosti šta misle o dosadašnjim konceptima Oktobarskog salona.
Ljiljana Ćinkul, istoričar umetnosti i likovni kritičar „Politike”, smatra da jeOktobarski salon jedinstvena manifestacija sa značajnom ulogom i profesionalnim standardima u republičkom kulturnom prostoru izgubljen, a njegov pravilnik izmenjen,
– Individualnim mitologijama i stvaralačkim poetikama afirmisani su mladi autori i stvaran višedecenijski značaj i autoritet Salona. Obećanja da će u novomSalonu učestvovati u ravnopravnom odnosu domaći i inostrani autori svakako je bila samo verbalna dosetka za lakše premošćavanje eventualnih otpora u domaćim umetničkim krugovima. Vremena se menjaju, Oktobarski salon iz 20. veka je neophodno revitalizovati da bi u 21. veku postao relevantni projekat koji promoviše aktuelnosti, što je i bio njegov prvobitni koncept.
– Da bismo izbegli moguće kontroverze i vratili fokus na domaći teren i tekuću umetničku produkciju, bilo bi pošteno učiniti sledeće: Oktobarski salon vratiti u okvire nacionalne manifestacije bijenalnog karaktera, a međunarodnu manifestaciju, koja i danas bez razloga nosi ovo ime, preimenovati i takođe je organizovati bijenalno, naizmenično sa starim oktobarcem. Na taj način niko ne gubi, a svi dobijaju.
Mileta Prodanović, slikar, za „Politiku” kaže da se apeli da se vrati „stara dobra koncepcija” Oktobarskog salona ne mogu videti izdvojeno od opšteg trenda u društvu, a to je sistematsko poništavanje i zatiranje svega što je donela kratkotrajna epoha Zorana Đinđića.
– Pored niza cehovskih, revijalnih izložbi koje postoje u Beogradu sada smeta i ta jedna jedina koja u Beograd donosi dah svetske umetnosti i omogućava mladim domaćim umetnicima da stupe na međunarodnu scenu. Jasno je da se jedan model istrošio i stvoren je novi koji je tu izložbu učinio regionalno i evropski relevantnom.
Nije zastrašujuće što Jevta Jevtović nedavno na stranicama ovog lista pokušava da vrati njegova „stara dobra vremena”, i postavlja se kao portparol nekih nedefinisanih umetničkih struktura od kojih nema mandat da govori, zastrašujuće je to što nadležni urednik novina objavljuje taj apel za povratak žabokrečine i zatvorenosti – da ostavimo po strani niz netačnosti u tom spisaniju. Svako ima pravo da misli šta hoće, ali nije baš sve za objavljivanje. Pravo pitanje je zašto su samo likovne umetnosti uvek na meti? Zašto, na primer, neko ne predloži da se i Bitef organizuje po konkursu? Zar zaista neko misli da su raznorazni belosvetski kvirovi i gejovi bolji od ansambla Narodne opere „Aleksandar Leka Ranković” iz Sevojna ili Eksperimentalnog plesnog teatra „Simo Pogačarević” iz Grdelice?
Đorđe Kadijević, istoričar umetnosti, kaže da postoje tendencije da se Salon internacionalizuje, što se uklapa u intencije naše politike „hajdemo u Evropu":
– Nemam ništa protiv da u Salonu učestvuju gosti iz inostranstva, ali bih više voleo da Salon bude smotra srpskog vizuelnog stvaralaštva.
– Drugo pitanje je pitanje selekcije. Oni umetnici koji se izražavaju u klasičnim medijima uopšte nemaju mesta na Salonu ili imaju mesta pod uslovom da koriste slikarstvo unutar koncepta koji odgovara strategiji Salona. Ili će Salon biti istinska vertikala vrednosti u odnosu na ono što se kod nas stvara tokom godine ili će biti projekcija nekih pojedinačnih direktora Salona ili projekcija njihovog ličnog ukusa i kulturnopolitičke intencije. Niko ne zna šta je naša prava paradigma, kulturni obrazac u ovom trenutku, a posebno kada je reč o likovnoj ili vizuelnoj umetnosti. Treba snimiti tu situaciju, videti kakva je, kakvi su odnosi između tradicionalista i onih koje pomalo vulgarno nazivaju mondijalistima. Gde smo mi, da li još uvek trčimo za Evropom i skupljamo mrvice sa njenih velikih sajmova ili pokušavamo da sami nešto stvorimo i zauzmemo svoju istinsku poziciju u porodici evropskih kulturnih ambijenata.
Oktobarski salon bi se mogao tim problemom pozabaviti.
Priredile M. Đorđević i B. Lijeskić
[objavljeno: 27/09/2009]
