Izvor: Blic, 11.Jul.2005, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Dadilja
Dadilja
Savršeni proizvodi blagotvornog američko shvatanja blesavosti – odnosno, preciznije, njenog umetničke, medijske i komercijalne inkarnacije – neobično retko dolaze do nas. Uglavnom dobijamo ultrapopularne mainstrim serije i u tome nema ničega lošeg, samo je slika nekompletna. Tako smo bili osuđeni da propustimo neke od najluđih televizijskih transpozicija ljudske duhovitosti kao što je serijal 'Married With Children', koji kao da je krojen za srpske uslove, ali >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << to niko – osim, u jednom trenutku, urednika danas nepostojećeg kanala NS Plus – jednostavno nije primetio. Zato je emitovanje serije 'Dadilja' (RTV B92) osvežavajući eksces, koji istovremeno popunjava značajnu prazninu u domenu površne, relaksirajuće TV zabave. 'Dadilja' je životno ostvarenje glumice Fren Drešer i njenog supruga Pitera Marka Džejkobsona, koje je na mreži CBS emitovano od 1993. do 1999, kada je ukinuto u znak protesta zbog bombarodovanja CGG i porasta siromaštva u svetu (nije, naravno, ali bi se šala uklopila u duh serije). Lik glamurozne dadilje sa iritantnim glasom možda je koštao Fren Drešer značajnije filmske karijere – reč je o upečatljivom arhetipu kakvog se teško možete osloboditi – ali joj je doneo slavu i zasluženo poštovanje gledalaca, kolega i kritike. Sama serija je dokaz da se ni iz čega, ako imate talenta, želje i sposobnosti, a nemate predrasuda i intelektualnih kočnica, može stvoriti vrhunska televizijska zabava. Uostalom, kad se na nama izređaju sve histerične tetke, bolesni gnjavatori koji glume velike igrače, polulude estradne zvezde i mucavi fensi voditelji, nepretenciozna, nežna i fina (Fren se u seriji preziva Fajn) dadilja prosto se nameće kao idealna alternativa.
Zaravnavanje Čubure
Nema moderne projekcije grada bez rušenja i uklanjanja onog što je trulo, nehigijenski. Zbog toga je sredinom sedamdesetih prošlog stoleća dr Dragutin Gostuški, estetičar i jedan od najumnijih ljudi našeg doba, tokom jedne žustre debate o očuvanju Čubure, kao mitološkog i urbanog jezgra Beograda, rekao: ruši, ali u jednom trenu stani. Na Čuburi gotovo sve je srušeno, a unaokolo su dizane banke, novokomponovane tvrđave, roštiljarnice, pekare i fast-fud kiosci. Iz pomenutih kulturoloških razloga je stoga, pre tridesetih godina, naš poznati arhitekta Ranko Radović i projektovao mali tržni centar Pejton na samom vrhu Čubure, koji je sažeto objedinio oznake malih zanatskih radnji i memorije na prohujalo i nestalo.
Ali, svemu dođe kraj, pa, izgleda, i Pejtonu. Još početkom godine se čulo da novopostavljeni gradski arhitekta ima nameru da ukloni ovu arhitektonsku celinu, koja je u zemlji, pa i nešto šire, preuzeta kao model očuvanja onog što je obeležavalo urbano jezgro grada. Manufaktura kulture Vračarski breg, koja već desetak godina deluje u smeru očuvanja onog bez čega se ne može, sa stotinak potpisa najznačajnijih umetnika i intelektualaca, upozorila je na ovu opasnost, građani Vračara su se listom uznemirili.
Opština Vračar se branila da ona tu ne može ništa, da se to rešava u gradskim strukturama. Ovih dana je na otvorenoj opštinskoj tribini saopšteno da će na mestu Pejtona biti sagrađena garaža, i to baš tu, premda unaokolo ima toliko nepopunjenog i neiskorišćenog prostora, kao na primer upravo s druge strane ulice. Ali, znamo, garaže su profitabilne, barem za one funkcionere kojima je narod, verovatno sa nekom intuicijom, dodelio nadimak 'deset odsto'. Građani Vračara se neće lako predati, a meni se ovih dana mota po glavi stih klasičnog pesnika: Kad stignu novi varvari, kasno ćemo im prepoznati lice.
