Izvor: Politika, 02.Apr.2009, 19:40 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Da plačem, ne mogu…
Filmovi „Trifun bombaš”, „Ritani”, „Da bude svetlost”, „Represent”, „Ko ili šta sam bio”, „To nema u knjigama” i „Life”
56. KRATKI METAR
I drugim takmičarskim danom 56. festivala kratkog metra, dominirali su domaći dokumentarni filmovi, različitog kvaliteta i više televizijskog nego filmskog izraza, što je i inače boljka naših autora.
Ipak, po značaju tema, autorskom pristupu ili poetici, izdvojilo se nekoliko dela, a >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << među njima kao pravi festivalski hit i „Trifun bombaš” vranjanskog reditelja Slađana Stojanovića.
Ovo je priča o starini Trifunu Mitriću iz sela Binovice na jugu Srbije, u čije je dvorište 1999. godine pala bomba, a on ovaj NATO „amanet” još od tada pokušava sam da otkopa. Gubitak života odavno ga ne brine, digao je ruke od borbe sa vlastima koji mu godinama ponavljaju da para za razminiranje nema, žena mu je pre nekoliko godina „precrkla od straha”, od straha mu ni u kuću više niko ne ulazi, a i uspaničene komšije svaki put zovu policiju kada Trifun krene u kopanje. U nešto više od 11 minuta Stojanović portretiše neobičnog junaka punog duha i njegovu istrajnu borbu „Davida protiv Golijata”. Gomilaju se oko kuće kubici iskopane zemlje, a uporni Trifun-bombaš, mudro sagledavajući svoj život i svoju situaciju, sležući ramenima poručuje: „Da plačem ne pomaže, da pevam ne umem – nisam za to rođen...”
Lepotu prirode i ljudi, vrhunsku poetiku kadrova ali i lepotu čistog filmskog izraza, nude dokumentarci „Ritani” i „Da bude svetlost”, sa potpisima sada već pravih dokumentarističkih klasika – Sima Brdara i Vladimira Perovića.
„Ritani” Sima Brdara (godinama već filmovi ovog autora iz Republike Srpske u samom su vrhu ovog našeg festivala duge tradicije), kazuje o jednom uobičajenom danu višečlane porodice Ritan iz podnožja Kozare, u čijoj kući, okućnici, pašnjacima i životinjskoj farmi, vri kao u košnici, te je zato ovaj film i prava oda ljudskoj vrednoći, porodičnoj slozi i ljubavi. I Perovićev dokumentarac „Da bude svetlost” pleni humanizmom, i ovde je sklad čoveka i prirode u prvom planu, s tim što se autor fokusira na iskonsku ljudsku potrebu za svetlošću, kroz priču o porodici koja skladno živi negde u planinskim predelima Srbije, u kući u kojoj ima svega osim struje i vode...
Filmovi „Represent” Ivane Todorović (Beograd), „Ko ili šta sam bio” Atile Ivana (Kanjiža) i „To nema u knjigama” Zlatka Stojilovića (Jagodina), svaki na svoj način govore o pošasti narkomanije iz vizure mladih (i obrazovanih) zavisnika kojima je dodirna tačka to što su „krivim putem” kretali tokom, za njih bezizlaznim i besmislenim, devedesetim godinama prošlog veka. Ono što je ovim filmovima zajedničko jeste pozitivistički pristup temi: snažno se sugeriše da izlaz postoji, a istom tom snagom ukazuje na neophodnu podršku društva, koje treba da prigrli na pravi način svoje nekadašnje zabludele sinove. No, čini li to naše društvo u pravoj meri i na pravi način? Sva tri filma pokreću i ova važna pitanja.
Pod oznakom: „Upozorenje! U filmu ima scena koje mogu da uznemire gledaoce”, u takmičarskom programu prikazan je i dvanaestominutni dokumentarac „Life” novosadskog autora Silarda Antala. Zbog publike bi možda pravičnije bilo naglasiti da u ovom radikalnom filmu, ama baš svaka scena može da izazove srčani udar. Jer, u dokumentarcu „Life ” je prikazano seciranje jednog ženskog leša u mrtvačnici. I to do najsitnijeg detaljai redom kojim se to uobičajeno čini. Sinema verite na delu, u bukvalnom smislu, samo je pitanje u koju svrhu. Autorova namera da sa gledaocem podeli zapitanost šta je zapravo život, eksplicitno mu ukazujući da je ljudsko telo samo „dobijeno na zajam”, ne čini mi se sasvim iskrenom. Pre će ovo biti želja za postizanjem šoka radi šoka.
Dubravka Lakić
[objavljeno: 02/04/2009]
