Izvor: Politika, 19.Dec.2010, 23:02   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Da li smo ikada umeli da volimo

Ljubav u komadu „Miholjsko leto” svoje podanike pohodi zakasnelo ili prerano, a ranjenima ostaje samo da dotraju svoj promašen, zaludni vek, kaže glumac Nebojša Dugalić

Zemunski Madlenijanum ugrejaće svoju publiku u ovim hladnim danima romantičnom predstavom „Miholjsko leto” čija premijera će biti izvedena u subotu uveče, 25. decembra. Reč je o adaptaciji drame „Mesec dana na selu” I. S. Turgenjeva koju, pored režije, potpisuje Egon Savin.

Glumac >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Nebojša Dugalić tumačiće lik Mihajla Aleksandroviča

Rakitina kojeg je svojevremeno igrao Stanislavski. U podeli su i: Janoš Tot, Isidora Minić, Radmila Živković, Radovan Vujović i drugi. Poznat po svojoj probirljivosti, Dugalić ovoga puta nije imao dilemu da li da prihvati ponuđenu ulogu, budući da su mu ruski autori slabost. Tokom karijere pomenuti glumac je tumačio zanimljive junake, poput Miškina, Karađoza, Sigismunda. Čini se, ipak, da je uloge ljubavnika najmanje igrao. U liku ljubavnika, predstavio se u „Govornoj mani”, ali posle toga, tvrdi umetnik, kada je o takvim likovima reč, nije bilo ozbiljnijih izazova.

Na pitanje koliko nam je u ovim turbulentnim vremenima potreban Turgenjev i njegova romantična priča, Dugalić odgovara:

– Mislim da umetnost ne treba sama sebi da nameće obavezu da odgovara zahtevima vremena, kao da vreme, tobože, zna šta hoće. I kakve su mu priče potrebne. Čovek je priča o vremenu i samo od snage našeg uvida u prirodu čoveka, i umeća da taj uvid odenemo u jezik, zavisi to kakvi ćemo svedoci vremena biti. Da li će umetnost, umesto da polaže račune vremenu, biti ogledalo u kojem će vreme bistrije zagledati svoje lice. Pored toga, vreme nikada nema neku unapred datu potrebu već je ona nešto što se stvara, a ona se stvara, između ostalog, i tako što se vremenu, kroz umetnost, nametne način da prepozna sebe – kaže naš sagovornik i dodaje:

– Istina je, s druge strane, da postoje anahrone problematike i da vreme ponekad nema čulo kojim bi ih prepoznalo, ali dokle god postoji vera da još uvek ima autentično gladnih duhova i duša, dobro je i smisleno osećati se dužnikom njihove gladi i truditi se da stvorimo dela koja će im doneti sitost. Daleko sam od naivnog uverenja da umetnost može i treba da menja svet, ali ono pred čim jesmo odgovorni jeste da kroz jezik dospevamo do drugog.

Predstava „Miholjsko leto” biće igrana kao romantična komedija koja otvara pitanje o smislu ljubavi, umetnosti, religije... Pitanje o smislu, ipak, smatra Dugalić, uvek je pitanje o otvorenoj rani.

– I uvek je lekovito vraćati mu se. Tačnije, sve i da nećemo, život će nas sam, kad-tad, na to pitanje vratiti. Zato je dobro nad tim pitanjem trajati, da se ne zateknemo nespremni kada shvatimo da ga nismo postavili na vreme. Zapravo, to pitanje i nije moguće postaviti na vreme jer se ono neprestano u nama pita, samo iz sebe iskrsava, u odsustvu bilo kakvog oslonca za ikakav pouzdan odgovor. Sva ta pitanja pitaju se u čoveku odvajkada, i nemaju veze sa modelom življenja već sa unutrašnjim, nesmirivim moranjem da na to pitanje odgovor tražimo. U ovom komadu, junaci ne postavljaju sebi to pitanje direktno već, zbog zatečenosti događajima, koji ih ostavljaju bez daha i korena, pokušavaju da se u bilo kakvom utešnom odgovoru snađu. Ova drama u izvesnom smislu jeste drama o traženju odgovora na neodgovoriva pitanja i drama o čeznuću za mogućnošću nemogućeg. Ljubav, u ovom komadu, svoje podanike pohodi zakasnelo ili prerano, ili u već nekakvo nevreme, a ranjenima ostaje samo da dotraju svoj promašen, zaludni vek – kaže umetnik.

Turgenjev se, zapravo, bavi svim oblicima ljubavi, od nasilnog, preko sažaljenja, do nežnog, neiskusnog, ranjivog... Pitanje koje se nameće, a koje smo postavili Dugaliću glasi: Da li smo u trci za materijalnim vrednostima zaboravili da volimo, odnosno da li je reč ljubav izgubila smisao?

– Ja bih to rekao ovako: Da li je reč ljubav ikada imala ikakav stabilan smisao i da li smo, s obzirom na to, ikada umeli da volimo? Namerno kažem „s obzirom na to” jer ako je nejasnost određenosti nešto što je u prirodi ljubavi i samim tim nešto što je unapred dato, ako ljubav unapred nije nešto što je stabilno u svom pojmu, i ako je ona zatečenost za koju je čovek unapred neiskusan, ako je ona nešto što se svaki put uvek događa prvi put, nešto što tako često preurani ili nenadoknadivo zakasni, kako se o takvoj stvarnosti može govoriti pojmovima koji ciljaju na nekakav određen smisao ili umeće? Nije li ona čak i u svojoj najsrećnijoj ostvarenosti uvek značila samo neispunjivu čežnju za drugim? I nije li ona pre neprestano i nedovršivo zadobijanje smisla, pita se Dugalić i dodaje:

„Mislim da se pre može govoriti o umeću da se smisao ljubavi gradi, jer to umeće gradnje jeste nešto što ljubavi može dati smisao”.

Borka Trebješanin

objavljeno: 20.12.2010

Nastavak na Politika...