Izvor: Politika, 11.Jul.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Da li je nešto preteklo
Budućnost Filmskog festivala Srbije zavisiće, najneposrednije, od budućnosti srpskog filma Pred samo zatvaranje prve nacionalne srpske filmske manifestacije, Filmskog festivala Srbije koji je u nedelju uveče okončan u Novom Sadu, članovi festivalskog Upravnog odbora obratili su se novinarima. U fazi našeg poimanja i razvoja komercijalnih odnosa, neminovna pitanja bila su – pare. Drugim rečima, koliko je dobijeno a šta uloženo, koliko je šta koštalo, da li je baš tako moralo >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << biti i da li je, eventualno, nešto preteklo...
Govoreći o finansijskom saldu manifestacije, koji se u ovom trenutku još uvek kreće oko vrlo rastegljivih pretpostavki jer ni prihodi ni rashodi nisu sasvim sumirani, novinari su saznali da je budžet festivala iznosio 1,3 miliona evra, od kojih je deo dobijen od Izvršnog veća Vojvodine, Ministarstva kulture Srbije, grada Novog Sada sa kojim je potpisan za sada dvogodišnji ugovor o festivalu, a deo – teškom mukom – od različitih pokrovitelja i sponzora.
– Dosta tih socrealističkih priča o parama! Ako mi ostanemo u Upravnom odboru za sledeću godinu, ako ja budem bio na ovom mestu, ovaj festival će koštati dva i po miliona evra, a treće godine možda i deset miliona evra, jer srpski film i srpska kinematografija to zaslužuju, rekao je Dragan Bjelogrlić, predsednik Upravnog odbora.
Ovako izrečena ambicija, u principu nimalo pogrešna, povukla je neke izrečene dileme i pitanja i mnogo više prećutanih na toj pres konferenciji, ali sasvim dobro formulisanih u mnogim medijima i međusobnim razgovorima na Festivalu. Da li su impozantna sredstva potrošena na inostrane goste (kojih nije bilo mnogo, ni na nivou razmaženih i skupih zvezda), na domaće filmove, na inostrane filmove (odlična selekcija "Eurimaž"!), na crveni tepih i glamur otvaranja i zatvaranja, na domaće goste, propagandni materijal, marketing druge vrste, nagrade, prateći staf od stotinak mladih ljudi, možda na koktele (novinari su mogli da procene eventualno samo cenu uvodnog koktela, pred otvaranje i troškove ručka na koji su pozvani poslednjeg festivalskog dana...)? Od Bjelogrlića se moglo saznati samo da je, kako je rekao, jedna trećina para – oko 400.000 evra, potrošeno na postprodukciju četiri festivalska filma, na nagrade, kotizaciju i učešće filmova, na dolazak gostiju, na angažman više od stotinak ljudi koji su radili na festivalu...
Izbor Novog Sada i ovaj Filmski festival Srbije, rekoše članovi Upravnog odbora, podseća ih na Edinburg, Salcburg, Avinjon... i druga velika mesta na kulturnoj mapi Evrope gde se odvijaju veliki i značajni festivali. Drugim rečima, zar je onda važno šta koliko košta? Nešto kasnije, posle ove preskonferencije, u pauzi dok se iščekivala velika glamurozna završna svečanost, novinari su se ispred Kulturnog centra Novog Sada ipak naglas preslišavali: zar veliki međunarodni filmski festival u Karlovim Varima, sa ogromnim brojem inostranih filmova, više stotina inostranih gostiju i visokim iznosom dodeljivanih nagrada ne košta "samo" 3,5 miliona evra, zar beogradski Festival autorskog filma ne košta samo tridesetak hiljada evra, zar najveći deo srpskih filmova prikazanih u Novom Sadu nije već dobio sredstva od države i zašto bi se njihovo festivalsko prikazivanje plaćalo po ceni od čak deset hiljada evra... Ali, nikada ne treba trčati pred budućnošću, rekao je jednom Hičkok, odbijajući da govori o procenama budućeg uspeha svojih filmova. Ova mudra rečenica mogla bi se primeniti i na novorođeni Filmski festival Srbije. Budućnost festivala zavisiće, najneposrednije, od budućnosti srpskog filma, a da li će na njegovom čelu ostati isti Upravni odbor, isti organizatori, veće ili manje pare, ostaje da se vidi...
Danica Radović
[objavljeno: 11.07.2007.]
