Izvor: B92, 15.Sep.2008, 14:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
DEATH CAB FOR CUTIE â€" Narrow Stairs
U sazvežđu melanholiÄnog kosmiÄkog roka jedna zvezda sija jaÄe nego druge
Bila su potrebna samo tri presluÅ¡avanja da ovaj album uvrstim meÄ‘u stotinak drugih koji se svake godine Å¡ibaju za mesto na mojoj prestižnoj listi „32 najbolja albuma godine". A kako i ne bi kada se radi o prvoklasnom klasiÄnom rok albumu Äije zgodno telo uspeva da se oÄeÅ¡e od: Beatlese, Neil Younga, Flaming Lips (pod pretpostavkom da oni već nisu meÅ¡avina prva dva), My Morning Jacket >> ProÄitaj celu vest na sajtu B92 << (pod pretpostavkom da oni već nisu meÅ¡avina prva tri), Weezer, Smashing Pumpkins, pa i R.E.M.
Frontmen Ben Gibbard simpatije studentarije stekao je duhovitim opservacijama u pauzama svojih solo-nastupa, dok je brdo para zaradio saraÄ‘ujući sa elektro-umetnikom Dntelom na post-pop debiju projekta Postal Service. Slavu, blagoglagoljive kritike i priliku za povoljne stembene kredite stekao je tek sa albumom Plans koji je te 2005. kroz moje ruke proÅ¡ao kao malo mlake vode, neupadljiv u oÅ¡troj konkurenciji sa debijima Wolf Parade, Black Mountain, Editors i Love Is All. Trijumf Narrow Stairs u tom kontekstu joÅ¡ je impresivniji, jer DCFC ove godine osvajaju sa malo viÅ¡e duÅ¡e nego povratniÄki albumi nekih od nabrojanih.
Narrow Stairs je emocionalno kompaktan album na naÄin na koji su to bili: Z od My Morning Jacket, Adore Smashing Pumpkins, Sleeps With Angels Neil Younga ili Soft Bulletin Flaming Lips. Sve pesme prožete su tugaljivim osećanjem koje, bez obzira da li obraćate pažnju na stihove (ja ne!), Äine da vam sopstveni život izgleda kao onih par trenutaka tokom kojih nesrećni astronaut pokuÅ¡ava da skrene pažnju svojih kolega na krovu svemirskog broda pre nego Å¡to se njegovo otrgnuto telo prepusti veÄnoj tiÅ¡ini i tami kosmosa. S druge strane ljudi danas osećaju koliko je svet besmislen i kad im je poslužena mlaka Coca-Cola Zero. I to s pravom.
Gitarista Chris Walla (koji je i producirao album) nije želeo da upadne u Friedmanovu klopku i da po svaku cenu pokuÅ¡a da od svih pesama napravi minijaturni esid trip za srce, već je Gibbardovim melodijama dopuÅ¡tao da se snaÄ‘u u prozraÄnosti bilo kog žanra koji odaberu. Pa tako You New Twin Sized Bed kaska prolećnom kaldrmom kao Rockingbirds jednom davno.
Uvodna Bixby Canyon Bridge samo je weezerasti power-pop intro za emo-epik I Will Possess Your Heart Äiji vas moćni psihodeliÄni uvod uverava da pesma ne bi zvuÄala niÅ¡ta bolje da ju je Billy Corgan protkao svojom jezom. Većina pesama osvaja svojom neposrednošću i skoro instantnom pevljivošću, dok elegantna upotreba klavira pre cilja u srca Keane fanova i onih kojima dan ne prolazi bez barem jedne pesme Fleetwood Mac, nego Å¡to DCFC pokuÅ¡avaju da se ustoliÄe kao obavezno Å¡tivo koledž žurki (iako Long Division ne iskljuÄuje tu mogućnost). Vrhunac albuma svakako predstavlja soniÄna Pity And Fear koja sebe vidi kao parÄe White Albuma, a zvuÄi kao post-rok u danima pre nego Å¡to su post-rokeri otkrili džez.
Iako je ovaj album izaÅ¡ao pred leto, sada je mnogo bolji trenutak za njega. NaroÄito ako vas pitaju u vaÅ¡em kraju (k’o da ne znaju!) zaÅ¡to vam se suze kao laste uvek vraćaju.
SELEKTAH:
****1/3
