Izvor: Blic, 13.Jun.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Cvetanje Milene JNK
Cvetanje Milene JNK
Galerija Muzeja grada
Otkada su Rud i Ševrel odredili koje su osnovne a koje komplementarne boje, slikari su počeli drugačije da gledaju prirodu. Najpre su je podražavali shodno toj novoj optici, a onda su se, vremenom, od prirode udaljili baveći se bojom nezavisno od bilo kakve asocijacije na nju. Na tom putu kreće se i Milena JNK, beogradska umetnica koja podjednako efektno i istrajno deluje na dva polja: u primenjenoj umetnosti, radeći >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << scenografiju i kostime, i u slikarstvu, baveći se čistim likovnim sredstvima.
Milena JNK počela je slikajući žitna polja i oranice već tada usredsređena na istraživanje boje. Potom se okrenula nebu i treperenju svetla, da bi sada, u Galeriji Muzeja Grada pokazala najnoviji ciklus - cvetanje. Zaista njene slike_arhiva jesu cveće, ali ne zato što predstavljaju ruže i pupoljke, već su sačinjene od poteza četkom koji nežnim dodirom platna postaju latice sami po sebi. Neodoljiva privlačnost Mileninih platna potiče, međutim, od druge teorije koju slikarka sledi instinktivno, a to je boja kao terapija. Njene slike_arhiva emituju optimizam. Štaviše, one iritiraju pozitivnom energijom: tolika njena količina na jednom mestu - u jednoj galeriji - deluje poput šoka. Milena JNK je pionir umetnosti koja se, pošto je uzdrmana (i urušena) svakojakim buntovima, vraća pod skute duhovnosti, što nam je kroz istoriju umetnosti pokazalo da umetnik može napraviti plemenitija dela od same prirode.
Kao deca
Goran Petrović, Razlike, Politika: Narodna knjiga
Junak ove (divne!) knjige priča je narator; on je posmatrač života koji, ukazujući na razlike između čoveka onakvog kakav jeste i kakav bi trebalo (mogao) da bude, u stvari otkriva (pravu) suštinu stvarnosti. Iako je tužan zbog propasti 'gospodske' Srbije, on ne namerava da objašnjava (ispravlja) istoriju, već da pronikne u ljudske sudbine, razbirajući ih, sa uvažavanjem, jednu po jednu ('Ispod tavanice koja se ljuspa'). Da bi mogao da prepozna lepotu i život i tamo gde su, na prvi pogled, samo zlo i smrt, on pokušava da vidi (shvati) ljude kao dete, bez predrasuda i sa ('neozbiljnom') spremnošću 'da bude opčinjen' ('Pronađi i zaokruži'); zato mu uspeva da pronađe 'svet u malom', na ulici, u bioskopu ili čekaonici. Narušenih veza sa ostatkom čovečanstva, ti skučeni prostori se pretvaraju u 'zagušljive dušegupke' gde pojedinci postaju (raščovečeni) čudaci, koji svesno pooštravaju sopstvenu izolovanost ('Između dva signala'). Ali, pažljivo se zagledajući u ono što je iza vidljivog, pripovedač nalazi simbole u kojima je uobličen smisao stvarnosti: podižući prašnjave (zapuštene) zavese (ka transcendenciji), 'kosmička promaja' prožima svet (harmonijom) i podseća da u uzajamnosti nije samo tajna povratka ljudskosti, već i njenog čudesnog prevazilaženja: zato suludi Maestro odjednom izgleda kao jurodivi mučenik ('Iznad pet trošnih saksija'), a vojnici, spremni da zlostavljaju dojilju, kao napuštena deca ('Bogorodica i druga viđenja').
Petrović se dotiče aktuelne stvarnosti (kraljevačkih ulica i autentičnih imena) samo da bi 'uzeo vazduh' za pripovedanje. Pokazujući šta se nalazi 's one strane' groteske, on je uspeo da odgovori na pitanja pred kojima je naša književnost dugo nemo stajala.
