Izvor: Politika, 08.Jul.2011, 23:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Čudo muzike – u Milanu
Skala – to znači jedno veče svirati sa Domingom, druge večeri diriguje Abado, a već sledeće veliki Mazel, zatim Barenbojm, pa Muti diriguje Mocarta
Sutrašnji koncert Filharmonije milanske Skale, pod dirigentskom palicom Danijela Hardinga, predstavlja pravi muzički događaj za Beograd. Ovaj mladi Englez već desetak godina slovi kao jedan od vodećih dirigenata Skale. A u tom reprezentativnom orkestru je, još od njegovih početaka, i jedan „naš čovek” – Zoran Vučković, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << violista.
Kada je, pre više od trideset godina, Vučković odlučio da napusti Simfonijski orkestar RTS i sa završenom muzičkom akademijom okuša se u solo pevanju u Italiji, nije ni slutio kakva ga karijera čeka, da će biti jedan od osnivača Skaline filharmonije (Filarmonica della Scala), a po ideji Klaudija Abada, dirigenta svetskog renomea. Vučković je došao na Konzervatorijum u Milanu da školuje glas, ali da bi to postigao morao je i da radi. Tako je u kamernom orkestru „Anđeliko” bio prva viola, a imao je i solističke nastupe.
Tokom leta svirao je prvu violu i u orkestru Arena di Verona. Zvali su ga i da bude član Ciriške opere, posle i Pariske opere, ali Zoran se odlučio za milansku Skalu. Ona do tada nije imala stalnu filharmoniju i on je bio jedan od njenih stubova.
Kakvo je iskustvo raditi sa Danijelom Hardingom?
– Mi iz orkestra jako volimo da radimo sa njim. On svoju priču, koju zamisli oko nekog dela ili autora, apsolutno muzički zaključuje, njegovo dirigovanje ogledalo je ideje koju nosi u sebi ovaj vrsni tehničar. Izuzetno ga cenimo, a u Skali – dirigent je sve!
Kako je izgledao Vaš umetnički put?
– U Nišu sam završio muzičku školu u klasi Dragana Jovanovića, kome mnogo dugujem. Tada je violista bilo malo i profesor je smatrao da ću, s obzirom da sviram dobro, više učiniti sa violom nego sa violinom, jer violinista ima mnogo više. I... otkrio sam da je viola najlepši instrument na svetu. Privilegija je svirati ozbiljnu muziku, a pogotovo u Skali. Svirajući violu, učestvovao sam u izvođenju velikog broja operskih i simfonijskih dela, od Vivaldija, preko
Mocarta, Vagnera, Verdija, Štrausa, do Šenberga i Vebera, i radio sa najpoznatijim svetskim dirigentima i solistima. Muzika mi je dala mnogo više od izvođenja, ukazivala mi na moju sopstvenu ličnost, otkrila mi se u celokupnom biću. Napajao sam se njenim elementima kada ih prepoznate u čoveku, oblikovao ih u skulpture ili pretakao u reči poezije. Objavio sam knjigu poezije „S one strane stiha”, dok se moje skulpture, poslednjih deset godina, uručuju kao nagrada za najboljeg i najuspešnijeg muzičara u Italiji, koju dodeljuje porodica Ranjeri iz Breše.
Šta znači svirati u Skali?
– To znači biti u društvu probranih muzičara, svirati sa najboljim dirigentima na svetu, kao što su Leonard Bernštajn, Rikardo Muti, Lorin Mazel, Klaudio Abado, Žorž Pretr i mnogi drugi, pratiti najslavnije soliste – Dominga, Karerasa, Pavarotija, Mirelu Freni, Monserat Kabalje... Skala – to znači jedno veče svirati sa Domingom, druge večeri diriguje Abado, sledeće veliki Mazel, zatim Barenbojm, pa Muti diriguje Mocarta… Skala je nešto što podrazumeva napetost događanja, iz večeri u veče tamo se dešavaju čuda. Veliku sreću u mom životu predstavlja i to što u Skalu dolaze pravi ljudi, od samih muzičara do strasnih i visokoobrazovanih slušalaca, svet koji prepoznaje kako se izvodi Mocart ili Verdi. Zahvaljujući Filharmoniji, zaista znate kako zvuči Verdi i da je Vagner u našem izvođenju, skromno rečeno, pravi Vagner. Ulazi se toliko duboko u stil da muzički život jedne epohe postaje živ. Vreme se odslikava u kompoziciji koju izvodimo.
Kako funkcioniše Skala?
– Skala se stalno menja, otvara se za ono što je najbolje, sada su došli neki novi mladi dirigenti, kao što su Danijel Harding ili Gustavo Dudamel. Dolaze mladi solisti, Skala istražuje... U Skali su svi muzičari jednaki. Ne postoji jedno mesto koje pripada jednom muzičaru, mi stalno kružimo, nema zavisti, nema prestiža, svi smo isti, nacije nisu važne, ima nas iz svih delova sveta. Prvih nekoliko godina nisam mogao da se opustim zbog lepote ambijenta, desetak godina bio sam toliko ganut tom lepotom da sam plakao dok sam svirao, i danas sam ganut time što sam na izvoru same istine umetnosti.
Dušica Milanović
-----------------------------------------------------------
Mladi Harding i Hekerova
Sezona muzike u „Sava centru” počela je sa Njujorškom filharmonijom a sutra će se završiti koncertom Filharmonije milanske Skale, što je ujedno i kraj 8.Čelo festa. Zato se kao solista, prvi put pred Beograđanima, predstavlja Mari-Elizabet Heker, za koju kažu da joj je karijera u velikom usponu nakon trijumfa na konkursu M. Rastropovič u Parizu (2005).
Evo o njoj i jednog novinskog citata: „Heker svira kao anđeo... Lepotu njenog tona dodatno pojačava izuzetna elegancija i razmahnuti lirizam. U njenom nastupu nema nikakvog lukavstva koje bi zavelo publiku; reč je o muzikalnosti i čistom talentu” (El pais, Španija). Zanimljivost je da je mlada violončelistkinja rođena u nemačkom gradu Cvikau, baš kao i Robert Šuman, čiji će Koncert za violončelo i orkestar u a molu, op. 129 izvesti sa muzičarima iz Skale.
A sutra su još na programu: Đ. Rosini – uvertira iz opere „Viljem Tel”; G. Fore – Elegija za violončelo i orkestar, op. 24; A. Dvoržak Simfonija br. 9, Iz novog sveta.
Recimo i da se, pre dve godine, u istoj ovoj dvorani beogradskoj publici predstavio maestro Danijel Harding, tada dirigujući izvanrednim Rojal koncertgebau orkestrom iz Amsterdama. Oni su bili glavne zvezde 41. Bemusa.
I još jedan za publiku važan podatak: cene karata za sutrašnji koncert su 1200, 1600, 2000 i 2400 dinara.
K. R.
objavljeno: 09.07.2011
