Izvor: Politika, 11.Jan.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Čovek sa jedanaest prstiju
Kad je o muzici reč, Salcburg je jedan baš srećan grad. Samo pre dve godine, svet je uperio oči (i prislonio uho) u staru austrijsku varoš, a sve zbog onih 250 leta od rođenja V. A. Mocarta. Ali, Salcburg je i rodno mesto slavnog dirigenta Herberta fon Karajana, tako da je prošlog vikenda ovde počela jedna nova planetarna proslava: obeležavanje stogodišnjice rođenja jednog od najvećih muzičara u istoriji čiji je "instrument" dirigentska palica.
U njegovu čast, orkestar Mocarteuma, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << predvođen Ajvorom Boltonom, izveo je koncert čiji program nije bio nimalo slučajan. Baš kao i sastav Mocarteuma iz davne 1929. godine, kojim je dirigovao tada mlađani Karajan, i ovi muzički "potomci", iz novog veka i milenijuma, za program koncerta izabrali su: Petu simfoniju P. I. Čajkovskog, Mocartov Koncert za klavir br. 23 i "Don Huana" Riharda Štrausa. Karajan je, eto, imao sreću da je njegov bogati otac iznajmio pomenuti orkestar kako bi se čulo i videlo da je njegov dvadesetogodišnji sin dirigent koji obećava, što je ovaj kao od šale potvrdio.
I tako je započela jedna duga, blistava karijera Herberta Ritera fon Karajana (1908–1989), dirigenta koji je svojim delom zadužio mnoge velike svetske orkestre. Ponajviše Berlinsku filharmoniju, na čijem je čelu bio sve do svoje smrti, skoro punih 35 godina, pa mu krajem meseca "njegov" orkestar priređuje omaže kod kuće, u Parizu, Lucernu i Beču, koncerte na kojima će dirigovati Seiđi Ozava. Iz Njujorka, Londona i Minhena... takođe najavljuju kako će prigodnim programima obeležiti ovu značajnu godišnjicu, na festivalskim pozornicama rodnog Salcburga slaviće svog velikog maestra, njegov lik pojaviće se i na poštanskim markama, a tu je, razume se, i disko industrija i njeni interesi na muzičkom tržištu.
Zanimljivo je poreklo Karajanovih, koji su se, u Mocartovom 18. veku, doselili sa juga, kao Cincari iz severne Grčke. U novom svetu oni će se uzdići do plemićkih visina. Sa juga je poticala i njegova majka koja nije skrivala svoje srpsko poreklo. A mali Herbert kao da je bio krenuo muzičkim tragom svog velikog sugrađanina: osam godina učio je na Mocarteumu klavir i kompoziciju. Nije bio čudo od deteta, ali jeste čudo od mladića. Usledio je muzički zaokret. Put u Beč na studije dirigovanja, gde je naučio da je palica njegov jedanaesti prst. Osim toga učio je i tehnologiju i filozofiju. Mlad i talentovan brzo se penjao po muzičkim skalama. Da li iz simpatija, da li iz straha, ili možda zbog preteranih ambicija tek, Karajan je rano postao i član Hitlerove partije. S druge strane, jedna od njegovih supruga – Anita Guterman, kojom se oženio ratne 1942. godine – imala je i jevrejske krvi, što mu partijski "prijatelji" nisu opraštali. A, neće mu, tek tako, oprostiti ni ratni pobednici – onu nacističku mrlju u biografiji. Bilo je lakog bojkota i embarga, međutim, već 1947. Karajan obnavlja svoju izuzetnu karijeru i decenijama će dirigovati najboljim orkestrima na najboljim pozornicama sveta.
Budimo na kraju i malčice neskromni i ubrojmo u to i dve nezaboravne večeri na Kolarcu, oktobra 1972 – na 4. Bemusu. Maestro je dirigovao Berlinskom filharmonijom i Beograđani su prve večeri slušali Betovena a druge – muziku Mocarta, Vagnera i Bramsa. Nije mala stvar (p)ostati delić velike, sjajne galaksije Herberta fon Karajana. Galaksije u kojoj nema tišine.
[objavljeno: ]
