Izvor: Blic, 17.Apr.2002, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Čovek s večitim osmehom
Čovek s večitim osmehom
Ako je ovaj nemio tren i ispraćaj, lični doživljaj svakog od nas, onda se pitam da li sam ja najpozvaniji da govorim, znajući, koliko je dug red onih koji nose blistave misli i emocije o velikom Branku Baueru!
Znam da je i smrt život, ali se teška srca mirimo sa njom. Upoznao sam ga kao student III godine Akademije dramskih umetnosti, sreo sam ga u podrumu 'Avala filma' u Beogradu u Abardarevoj ulici pre više od četrdeset godina. Nosio >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << je blagi, karakterističan samo njemu svojstven osmeh, koji ga je pratio i krasio sve do kraja njegovog života. Tragao je za mladim glumcima filma 'Prekobrojna', za uloge Dalmatinca i Srpskog seljaka. Tu sam upoznao i Borisa Dvornika. Kad se završilo probno snimanje, nenadano nas je pozvao na večeru. Uz čašicu crnog vina, detinjasto nas je gledao i poigravao sa našim nervima, pričao veselo, kadkad rasanjeno, upamtljivo, neposredno, nikad ironično... i tako nas uvlačio u njegov vrtlog šarma i gospodstva koji je nosio. I kada smo već zaboravili zbog čega smo se okupili, u poznim satima, reče: 'Ti, Ljubiša, ne možeš da pobegneš od srpskog seljaka, a Boris od Dalmatinca Mandrila.'
Odonda do danas, do sutra, do večnosti, ostaće sećanje nas taj tren, na čoveka kome dugujem ulazak u svet glume, koji ni sam i neću napustiti, sve do kraja svoga života!U dugom periodu našeg drugovanja, Branko je znao da ovaj svet nije geometrijski, niti simetričan, nego, uglavnom, smešan. Zato je na svetlo dana izneo sve naše face, svu našu izgužvanost, svu našu bestidnost, frivolnost, karakterološku nakaznost... A sve pretakao u filmsku iluziju, prefinjeno, meko, neprimetno, nepatetično, jedinstveno, jednostavno, večno... I tako, stvarao praznike razonode, čisto, obično kao kada čovek pređe brvno svog potoka.
Umeo je da se raduje tuđem uspehu, bez zazora i ustezanja. Video je moj treći filmski život. Strepeo sam, šta će reći na moju prvu filmsku režiju 'Nebeske udice', jer sam znao da se ježi kada glumci staju iza kamere. Po završetku projekcije u 'Jadran filmu', ostao je dugo prikovan za stolicu, zapalio cigaretu i ozbiljno rekao: 'Napravio si izvrstan film.' Odgovorio sam: 'Učio sam od tebe i igrao se sa glumcima, kako si to činio sa nama, dok si pravio bravurozne režije.' Njegove jednostavne priče o životu malih ljudi bile su u sudaru sa velikim besmislicama sredine kojoj pripadamo. Nije se razmetao svojom velikom prošlošću, niti jurio medije da bi postao 'neko', već je delima krčio sebi put ka visovima i postao, s ponosom mogu da kažem, filmski mag.
Mudro i bez jeda zvuči njegovo lamentiranje o sebi: 'Da nema prošlost, jer mu je ne priznaju, sadašnjost jer je u penziji, a ni budućnost jer je star.'
Hvala životu koji nam ga je podario da ga večno nosim uza se. Klanjam se njegovim senima, ulivam snagu njegovoj Snježani, njihovoj porodici i njegovim poštovaocima. Reč Ljubiše Samardžića na jučerašnjoj sahrani Branka Bauera.
