Izvor: Politika, 22.Jul.2010, 23:04 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Čovek mora da ubije đavola u sebi
U Americi, na primer, od bilo koga možete da napravite pijanistu i da ga podignete u nebesa jer je važnije ko je u žiriju nego ko zaslužuje nagradu, kaže pijanista Tomislav Stanić
Crnogorac iz Herceg Novog zamenio je more za buku i huku uzavrelog Njujorka. Za životni poziv izabrao je muziku, ali nije odoleo da se ne okuša i u likovnom izrazu, interesovanju nasleđenom od oca, poznatog slikara Vojislava Voja Stanića.
Sin Tomislav fotografijom se bavi iz hobija >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << a sada ih je sakupio u monografiji „Kroz ozvučenu likovnost”, nedavno objavljenoj u izdanju „Radionice duše” iz Beograda. U njoj je o umeću ovog pijaniste pisala prof. dr Branka Radović, a njegov likovni rad sagledao Bogdan V. Musović. Bio je to i povod za susret sa Tomislavom Stanićem (1957) koji je posle usavršavanja u Francuskoj i profesure u Juti, danas nastanjen u Njujorku, pridružen velikoj grupi onih koji su opčinjeni i „inficirani” ovim gradom.
– U Njujork sam došao 2001. i to sam doživeo kao najveći preokret u životu. Teže je iz Amerike doći u Njujork nego iz bilo koje druge tačke sveta. Njegova kultura je toliko drugačija od kultura obodnih gradova. Kad dođete iz „stomaka Amerike” u njegov „mozak” ili „srce”, u centar kulture i sveta, treba dosta toga da se svari. Moj period adaptacije trajao je tri godine, a sada je Njujork toliko ušao u mene, da nemam kud. Ako ste umetnik, dovoljno je da posetite ovaj grad i ne morate više da putujete. Tu su izložbe, dešavanja, kulturni događaji. Na Menhetnu vam je ceo svet na dlanu – sve je u intenzitetu, pomnoženo sa 1.000 – kaže Tomislav Stanić.
Činjenica je, međutim, da je on u ovu sredinu došao pripremljen, i da nije morao da juri „trbuhom za kruhom”. Imao je status slobodnog umetnika, bez pritiska da se snalazi i preživljava, što ne znači da je njegov ulazak u umetničke krugove bio lak. Govori nam o muzičkom tržištu pomenute sredine, potvrđujući da je reč o velikoj industriji sa moćnom marketinškom mašinom.
– Tamo od bilo koga možete da napravite pijanistu i da ga podignete u nebesa jer je važnije ko je u žiriju nego ko zaslužuje nagradu. Nešto je, dakle, iskočilo iz rama. Kao što porodica ima svoj ram, kao što žena ima svog čoveka, knjiga korice, a država granice, sve mora da ima svoj graničnik. Mediji su toliko jaki da infiltriraju informacije koje su manje ili više realne. Bilo da je reč o izložbi, koncertu, političaru ili vladi. U takvoj atmosferi najpre uspevaju rok muzičari, fotografi, dizajneri, ljudi iz modne industrije. Sve se promenilo, i dok smo pre mogli samo da sanjamo kako je Rihter svirao, sada na Jutjubu ulazimo u muzičarevu dnevnu sobu! – kaže pijanista.
On takvu, niti bilo koju drugu, modu ne prati, i ne smatra, kao neki, da mora da se skine go i prošeta Petom avenijom da bi sebe proglasio performerom i „genijem”. Glasa za konzervativniju umetničku liniju, i nije za eksperimente i navodnu slobodu u izrazu. S druge strane, uvek ima otvorene oči, da vidi, sagleda, zapazi. Zbog toga voli da kaže „Moja košulja je šarena ali ja nisam šaren čovek. Karakteran sam jer sloboda za mene znači da znam svoj cilj, i da postavim strategiju kako da dođem do njega”. Svoju teoriju dalje pojašnjava:
– Sviram ponešto i od moderne muzike koja se, uistinu, sporo memoriše i mora stalno da se obnavlja. A voleo bih još da snimim sve Betovenove i Šopenove sonate – repertoar zauvek popularan, autentični pojam lepote. Često kažem sebi: Tu sam gde sam, i svaki moj sledeći korak biće produktivniji. Mislim da se to zove lepota sazrevanja, a možda je i starost. Sva moja iskustva mogu se obojiti jednom bojom, jer su sva služila istoj svrsi. Bilo to iskustvo dodirom, ukusom, sluhom, sva se slivaju u jednu tačku, i kad sve te boje i valere pomešam, ko sam, gde sam, i šta radim, sjedinim i odbacim šta ne valja, dobijem ono malo što vredi više nego čitava planeta.
Nastavljajući izlaganje svoje životne filozofije, Tomislav Stanić konstatuje da je sigurno mnogo toga propustio u životu i u nekim delovima sebe ostao neiživljen, ali jedno je shvatio – da je sve pitanje dobrog balansa, mere i, kad se već mora, kompromisa.
– Svi smo u nekim sferama neiživljeni. I ne možemo sve iživeti jer život je kratak. Moramo da se opredelimo, a vreme neizostavno prolazi. Nešto morate da propustite, drugo da dobijete. A pitanje je procene – ako propustimo jednu stvar, koliko ona druga vredi, i da li ta druga nadoknađuje prvu. Zapravo, čovek mora da ubije đavola u sebi. Englezi kažu da ukroti svoju strast. Da je kultiviše. I onda dolazi do svoje specifične težine kada može poneti sav prtljag koji je u životu stekao. To je majstorstvo – smatra Stanić.
Kako sada stvari stoje, naš sagovornik i te kako ima žara da tek osvaja nova muzička prostranstava. Uveren je da je mogao brže i efektivnije da napravi karijeru, ali ne žali zbog toga, već sledi moto „žuri polako”. Veruje da vreme radi za njega, a i strasti mu ne nedostaje. Uživa u samoći, i kao i svim mislećim duhovima prija mu vreme kada pripada samo sebi. Bilo da stvara, preispituje se, razmišlja. Smatra da valja „jesti život” – čitati, učiti, putovati, voleti, biti zaljubljen, bar jednom biti ostavljen... I sve se sliva u jedno… I profesija i hobi, i posao i zadovoljstvo kod njega se prepliću, pa neka ide život.
„Život je sve lepši i lepši. Volim literaturu, prijatelje, muziku, fotografiju. Dovoljno je da sam okupan – i ja sam na nebu…”
Mirjana Sretenović
objavljeno: 23.07.2010.
