Izvor: Politika, 24.Sep.2011, 23:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Čovek koji govori pored ognjišta
Naši sagovornici, gosti ovogodišnjeg BITEF-a, slažu se da će ubuduće teatar biti sve hibridniji, sa što manje reči, jer više ne možemo da govorimo o dramskom ili muzičkom pozorištu
Jako je teško i nezahvalno govoriti o posebnom trendu u pozorištu 21. veka. Naravno da postoji mnogo raznorodnih formi, koje bismo mogli simbolično da predstavimo: neka cveta 1.000 cvetova. Čini mi se da je najveća sloboda za razvoj pozorišta to što ne postoji nijedna uslovljena ili >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << zadata tendencija, žanr ili žanrovski pristup. To je neverovatno razgranato drvo. Pozorište je sada ušlo i u druge umetnosti. Teško je ustanoviti razliku između izložbi, performansa, instalacija i predstava, kaže rediteljka Jelena Bogavac, zamoljena da komentariše osobenosti pozorišta 21. veka.
Proteklih dana Beograd je bio stecište inostranih pozorišnih umetnika koji su boravili kod nas kako zbog prezentacije svojih novih scenskih ostvarenja, tako i zbog želje da vide šta je to 45. Bitef ovoga puta hteo da pokaže. Pitanja koja su se osećala, reklo bi se, sve vreme u vazduhu, odnosila su se na novi pozorišni izraz koji korača 21. vekom. Koji pristupi izbijaju u prvi plan? Šta je to što u ovom trenutku intrigira maštu umetnika? Odnosno, koliko ima prostora za klasiku u ovom talasu novih pozorišnih tendencija?...
– Pozorište u sebe usisava raznorazne umetničke pristupe, teme i pravce, toliko mnogo žanrovskih okvira i pristupa da se može gledati i kao stoglava aždaja kako kreće sa svakom glavom u različitom pravcu. To je u stvari ono lepo demokratično, široko i dobro što umetnost može da nam ponudi. Sa treće strane, ne znam da li zato što su to trendovi koji mene najviše zanimaju, ali poslednjih godina to su svi ti „stojeći pred mikrofonom“ žanrovi, odnosno stendap komedija, nastupi, govorna opera, verbatim drama, znači sve ono što možemo da uslovimo jednim čovekom,i ljudima koji ga slušaju, a tu je i mikrofon. To je u stvari povratak na staru tezu da je u pitanju čovek koji govori pored ognjišta. Da, to odmah čini pozorište ukoliko imate samo jednog čoveka da vas sluša. Sa druge strane, neverovatan je razvoj savremenog plesa. Ponosna sam što se baš u Bitefu formirala Bitef dens kompanija koja lepo i dobro radi. Unutar savremenog plesa razvilo se toliko različitih žanrova da je teško govoriti o plesu, teatru pokreta, savremenoj ili tradicionalnoj igri, a ne ući u klinč tog žanrovskog preplitanja koje je definitivno u toku – objašnjava Jelena Bogavac.
Ksenija Dragunskaja, dramska autorka iz Moskve, koju smo takođe proteklih dana mogli sresti kako na predstavama, izložbama, pratećim programima, tako i u pres-centru Bitefa gde je ljubazno ćaskala sa prisutnim novinarima, priželjkuje nade i snove u pozorištu 21. veka, uz prognozu:
– Biće manje pričljivo, sa manje reči, tako da će ljudi iz različitih zemalja, jezičkih područja moći lakše da ga razumeju. Pozorište bi trebalo da ujedinjuje ljude i da se bori da govori o ljudskosti. Teatar je prepun reči, teksta. Glasam za suprotno: što manje reči, to je bolji pravac. Navešću primer kako izgleda predstava u prosečnom ruskom pozorištu: 300 gledalaca dođe i sluša kako sedam glumaca priča. I to je to. Mislim da je to izvesna radio-drama, tako da je Čehov mrtav. Do viđenja. Ćao! Zbogom i u njegovu čast zaćutimo.
Artur Zonen, holandski teatrolog, tvrdi da pozorište danas u prvi plan ističe dokumenata, svedočanstava, realni materijal, koji se predstavlja na moderan način.
– Više kao čitanje, nego kao klasičnu predstavu. Nove istorijske okolnosti traže nove dramske izražaje. Da ne zaboravimo prošla vremena: drama se pojavila kao fenomen u isto vreme kada i demokratija, tako da politika i pozorište idu zajedno – kaže Artur Zonen, koji nije želeo da propusti priliku da evocira uspomene na davne sedamdesete godine prošlog veka kada je takođe gostovao na Bitefu.
–Sećam se da je to bila poslednja prilika da se vidi Piter Bruk i „San letnje noći”. Ne možemo da kažemo da je to bilo mračno doba, srednji vek, jer su Beograd i Jugoslavija u tom trenutku u komunističkom svetu bili svetlo mesto. Festival je predstavljao upravo to svetlo mesto, pogled, prozor na druge svetove. Bitef je dobar primer onoga što će zapravo preživeti. Dolazim iz vrlo bogate kulture, iz Holandije. Kod vas je pozorište i sve što pripada umetničkom svetu podržano od publike, ima svoje gledaoce, poklonike, što nije slučaj sa mojom zemljom. Ne poznajem dovoljno srpsko pozorište, ne znam jezik, ali mogu da primetim da iza umetnosti stoji publika. Pozorište nikada i ništa nije promenilo u svetu, ali vas podstiče da razmislite o stvarima koje se dešavaju. Mi smo u Holandiji tek šezdesetih godina počeli da razmišljamo o Drugom svetskom ratu, dakle tek posle 25 godina. Ovde se razmišljanje dešava već posle deset godina. Dakle, pozorište reaguje mnogo aktivnije i brže.
Nemački reditelj Frank Kastorf je mišljenja da ljudi danas očekuju, „Kao na na primer u Istočnoj Nemačkoj, da im se servira jedan Breht, u čijim se komadima državnici pogrdno nazivaju. Dakle, traži se teatar koji je provokativan, koji izaziva.”
– Ne znam, koliko znate o novom diktatorskom režimu koji se uspostavlja u Mađarskoj. U takvom okruženju pozorište postaje najvažnija umetnička forma. Istovremeno nema dovoljno novca za umetnost, što je dodatni problem. Ono što je trenutno zanimljivo jeste dokumentarno pozorište. Za njega Anglosaksonci koriste termin verbatim. To je tehnika u kojoj se isključivo koristi tekst koji je neka vrsta svedočanstva, ništa se ne dodaje i ne menja. Ono što postaje važno u regionu i šire jeste i odnos pozorišta i obrazovanja, jer teatar može da ima važnu ulogu u vaspitavanju mladih – kaže Ana Lenđel, dramaturg i reditelj iz Mađarske, i dodaje:
– Reditelj ili glumci odlaze u određenu zajednicu i radeći sa tim ljudima u svojstvu medijatora pomažu im da iznesu svoje probleme. Mislim da je veoma zanimljivo da pozorište obrađuje teme iz društva i predstavlja probleme koji ih muče, posebno u trenutku kada cela Evropa ide ka tom mračnom, teškom, radikalnom, tesnom pravcu. Idealista sam i optimista i volela bih da verujem da upravo ovakve tendencije u pozorištu mogu da nas spasu. Naša ekipa je otišla u jedno mađarsko selo i snimila 60 sati materijala. Omogućili smo ljudima da kažu sve što ih muči. Od tog materijala glumci i ja smo izabrali tekstove koje smo pretočili u predstavu. Dali smo sebi slobodu da sečemo delove materijala, ali nismo ništa stilizovali, uobličavali. Ostavljali smo čak i reči koje ne razumemo. Glumcima je teško da nauče ove tekstove, mnogo teže nego da nauče Čehovljeve replike. Sve to mora da izgleda i deluje autentično, prirodno. Eto u tome vidim budućnost pozorišta.
Alja Predan, teatrolog iz Slovenije, naglašava da je pozorište 20. veka rediteljsko pozorište.
– Tada se rediteljsko pozorište formiralo, ostvarilo, evoluiralo i došlo do nekog vrhunca. E, sada u 21. veku vidi se da pozicija reditelja kao glavnog, isključivog autora prestaje to da bude. I zato su sada prisutne sve te forme koje pratimo: od toga da reditelji više nisu jedine ličnosti, već da su u pitanju kolektivne kreacije. Da imamo takozvane tekstove za jednokratnu upotrebu koji proizlaze iz zajedničkog rada i plod su cele ekipe. A što se tiče žanrova: kao što se brišu granice između svega u ovom našem svetu, brišu se i granice pozorišnih žanrova. Više ne možemo da govorio o dramskom ili muzičkom pozorištu, već sve to postaje hibridna forma, što doduše odslikava naše vreme – zaključuje Alja Predan.
Borka Trebješanin
objavljeno: 24.09.2011.
