Izvor: Politika, 20.Maj.2014, 16:03 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ćosić je odbolovao sve svoje junake
Kada bih mu pročitala nešto negativno napisano o njemu, smešio se nikada ne odgovarajući na napade, tvrdeći da će vreme pokazati ko je bio u pravu, i kako je bio u pravu. Bivalo bi mu samo žao ako bi prepoznao zlobu, neistinu, pakost…
Umro je Dobrica Ćosić, moj najomiljeniji pisac i veliki prijatelj. Kad bismo pričali o smrti, Dobrica bi se uvek smešio. – Neka, govorio je, dosta sam dugo živeo. Zadovoljan sam.
Ja sam se bunila, literarno verujući da >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << taj dan neće doći. I sada kada mi je stigao glas o njegovoj smrti, zatekao me je u Rimu, u Vatikanu. Čudno, jer je pre nekoliko nedelja, kada smo se poslednji put videli, pričao o mom romanu koji se dešava u Rimu, kao o nečem zanimljivom, s naklonošću i žaljenjem što naši mladi više ne putuju kao nekada, dogovarajući se sa mnom da ručamo, čim se vratim.
Prilikom poslednje večeri druženja, Ana Vukić, Dobričina ćerka, Dobrica i ja, kao s nekom setom razgovarali smo o zanimljivostima, o „Piščevim zapisima”, o ponovnom štampanju „Vremena smrti” – povodom 100 godina od Prvog svetskog rata, o njegovom poslednjem intervjuu, nazvanom „Testament”; sećali smo se njegovih junaka, pretresali političke prilike i neprilike, i kao da smo se ipak opraštali.
Pitala sam ga zašto je o svom prijatelju Ljubi Tadiću napisao tako kratak inmemoriam. Rekao mi je: O velikim ljudima se govori s malo reči.
A meni nedostaju reči da opišem značaj našeg prijateljstva za mene, značaj naših dugih i iscrpnih razgovora, naših objavljenih intervjua, naših neobjavljenih intervjua, nedostaju mi reči da opišem dobrotu kojom je zračio Dobrica Ćosić, kom sam govorila da mu ime apsolutno odgovara, a on je mene uvek pitao i da li mu odgovara ono što je napisao…
Naravno, rasla sam uz „Daleko je sunce”, „Deobe”, „Vreme smrti”, „Vreme vlasti”, „Vreme zmija”, vreme, vreme. Dobrica je na vreme gledao filozofski, tvrdeći da je on čovek 20. veka – veka lomova, ratova, patnji, stvaranja i cepanja države. Svemu tome je prisustvovao i sve je beležio, iscrpno i kritički; zaronio je i u ovaj vek, jednako vredan, znatiželjan i pažljiv, u poslednje vreme sentimentalniji nego inače...
Kada bih mu pročitala nešto negativno napisano o njemu, smešio se nikada ne odgovarajući na napade, tvrdeći da će vreme pokazati ko je bio u pravu, i kako je bio u pravu. Bivalo bi mu samo žao ako bi prepoznao zlobu, neistinu, pakost…
Nedavno sam ponovo pročitala roman „Bajka” s nevericom do koje mere je savremen i poetičan. Sedeli smo i ja sam mu pričala o njegovoj knjizi. A on je zaključio:„Eh, da je život bajka. Moj je bio velika muka, odbolovao sam sve svoje junake, odbolovao sam srpsku muku, odbolovao sam svoj vek. Svi najbolji prijatelji su mi pomrli. Veruješ li da će mladi čitati mojeknjige i daće mi verovati”, pitao me je. Naravno da verujem, jer je bio veliki pisac, bio je veliki čovek i veliki prijatelj, a ostaće naš najveći romanopisac.
Dušica Milanović
objavljeno: 20.05.2014.
