Izvor: Politika, 05.Apr.2015, 22:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Čokančićem si me, čokančićem ću te
Film: „Divlje priče”, scenario i režija: Damijan Šifron, uloge: Rikardo Darin, Oskar Martinez, Leonardo Zbaralja, Erika Rivas, Rita Korteze, Valter Donado..., trajanje: 122 minuta, proizvodnja: Argentina-Španija, 2014.
Čokančićem si me, čokančićem ću te – žestoko, iz sve snage pravo u glavu! Da ti se osvetim za svu bol, patnju, nepravdu, poniženje i sramotu koju si mi naneo. Da te zbrišem, da nestaneš.
Da li vam je ikada ovako nešto, bez obzira >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << koliko bogobojažljivi bili, proletalo kroz glavu u situacijama kada su ljudi oko vas, u svetu u kojem jači jedu slabe, raspirivali u vama vulkan besa, dovodili vas do usijanja i ivice nervnog sloma? Sigurno da jeste, samo što vam ni na kraj pameti nije bilo da to i realizujete. A vidite, Argentincu Damjanu Šifronu jeste. Doduše, samo u filmu, u kojem nam je na inteligentan i duhovit način pokazao na šta bi ovaj naš svet ličio kada bi mi svojim primarnim nagonima, frustracijama, inhibicijama, bez ikakve kontrole pustili na volju i kada bi osveta bila naša zvezda vodilja.
Motiv osvete odavno egzistira u zapadnim kinematografijama, ali način na koji je ovaj motiv u crnoj komediji „Divlje priče” („Relatos salvajes”) iskoristio mladi argentinski scenarista i reditelj Damijan Šifron, unelo je prilično originalnosti i inventivnosti u taj postojeći filmski (pod) žanr „film osvete”, čiji su vladari poslednjih godina momci poput Kventina Tarantina ili Roberta Rodrigeza.
Šifron dramaturški razigrano, u crnohumorno-anarhičnoj filmskoj zbirci od šest kratkih priča, daje varijacije na temu nekontrolisanog besa, u današnjem konzumentskom svetu te najmodernije i najzaraznije emocije, otvarajući i neka zanimljiva filozofska pitanja i istražujući ekstreme ljudskog ponašanja koje možemo videti svaki dan ( naravno ne u ovako radikalnom obliku) .
Šifron tvori omnibus u kojem tih šest kratkih filmova, osim zajedničkog motiva, povezuje i jedan isti autor i jedan isti tim –direktor fotografije, montažer i dizajner zvuka ( izvrsni Havijer Hulija, Pablo Barbijeri Karera i Hose Luis Dijaz), kompozitor (Gustavo Santaolala) – te se zato ovde može govoriti i o visoko ujednačenom stilu i promišljenoj funkcionalnosti celine.
U prvoj priči, nekadašnji neuspešni student klasične muzike a sada stjuart, avion koji je predhodno napunio ljudima što su ga na bilo koji način povredili u životu, obrušiće direktno u roditeljsku kuću. Priča brzopotezno i eksplozivno počinje i završava se još pre najavne špice filma koji je pisan pre dve-tri a snimljen još prošle godine, ali aktuelni slučaj obrušavanja aviona „Džermanvingsa” opasno je približio Šifronovu duhovitu imaginaciju pukoj stvarnosti.
U drugoj priči konobarica će se krvavo osvetiti lokalnom političkom moćniku koji joj je uništio porodicu. U trećoj, najbrutalnijoj, Šifron se sveti svim vozačima-siledžijama na putevima. U četvrtoj (uz šestu priču i najboljoj), pirotehnički ekspert dići će u vazduh birokratizovani gradski „Parking servis”, čiji mu „pauci” nemilosrdno i uporno odnose auto i tako postati nacionalni heroj. U petoj (najmanje ekstremnoj), Šifron motiv osvete smešta u okrilje korumpiranog sistema i (pre)zaštićene „zlatne dece“ bogataških porodica, dok u šestoj priči (najdužoj i vizuelno složeno raskošnoj) punom motornom snagom predočava kako „slatka” i eksplozivna osveta može biti, kada mlada na svadbi otkrije da je mladoženja preljubnik...
Zanatski vešto, stilski tačno promereno, Damijan Šifron gledaocima nudi koloritnu galeriju likova koji reaguju impulsivno i osvetnički. Ukoliko bi se ljudi ponašali poput likova u Šifronovim „Divljim pričama“, civilizacija bi se načisto raspala.
Šifron u svom filmu nudi i plejadu vanserijski moćnih argentinskih glumaca, što su svojim izvedbama sve situacije u kojima se ljudskost izgubi u divljim nagonima, načinili i krajnje uverljivim i krajnje mogućim, gotovo hiperrealističkim. I naravno, komičnim.
Zahvaljujući pre svega sjajnoj, duhovitoj i inteligentnoj ideji, dovitljivoj razradi i sasvim ubedljivoj realizaciji (u čemu su kao koproducenti doprinela i španska braća Almodovar), film „Divlje priče” osvajao je i gledaoce i kritičare još od prošlogodišnjeg Sandensa, preko prošlogodišnjeg Kana, nominacije za Oskara, pa sve do ovogodišnjeg Festa na kojem mu je pripala i nagrada publike. A zašto je tako, proverićete ovih dana u bioskopima.
Dubravka Lakić
objavljeno: 06.04.2015.
