Izvor: Politika, 21.Apr.2012, 23:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Čitalac i pisac u istom odelu
Uvek će, kao kod Kočića, biti onih koji će govoriti protiv svakog ropstva i tiranije, koji od života ne prave književnost, već književnošću iskupljuju život
Izdavačke kuće „Prosveta” i „Filip Višnjić” iz Beograda, objavile su izabrana dela Radoslava Bratića, jednog od najistaknutijih srpskih pripovedača, u devet knjiga. U ovom kompletu nalaze se romani: „Smrt spasioca”, „Sumnja u biografiju” i „Trg soli”, knjige pripovedaka „Slika bez oca”, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << „Strah od zvona”, „Zima u Hercegovini”, kao i dve knjige iz poetike proze: „Šeherezadin ljubavnik” i „Pisac i dokument”. U devetoj knjizi – „Književna i naučna recepcija Bratićevog dela”, sakupljeni su ogledi naših najistaknutijih književnih kritičara o delu Radoslava Bratića.
U Hercegovini svi dobro pripovedaju, mnogi i pišu. Od koga ste vi nasledili dar za pisanje?
U Hercegovini, deca se rađaju ogrnuta mitovima i legendama. Slušaju predanja, epske junačke pesme. Najviše se naslušaju priča o ratovima, priča baba, dedova i roditelja, priča predaka, a one su pune krvi. Deci se, ponekad, čini da je reč o svecima, čijim se rečima ništa ne sme ni dodavati, ni oduzimati. Ako se dobija dar od nekoga – onda je to dar od predaka, dar od samog Gospoda Boga.
Svet, u mnogim svojim knjigama, posmatrate iz pozicije – deteta. Jesu li to, i dalje, najjače slike?
Da, u pravu ste. Dete je u svim mojim pripovetkama i romanima najosetljivije i najranjivije, njegov glas kao da dolazi s „one strane“. U svim umetničkim tvorevinama, čim je dete pripovedač – eto emocija i suza. Jednom mi je Ćamil Sijarić rekao: „Moj Radoslave, mnogo si patnje navalio na nejaka pleća svog junaka. Čuvaj ga, on je dete. Ne dopusti da ostane sasvim siroče“.
Pisci, obično, počinju s pesmama, nastavljaju s pričama, a vi ste krenuli s romanom. Odmah ste položili „maturu književnosti”?
To što pisac ponekada obrne stvari i počne od romana, to znači da mu se u trenutku otkrila takva forma, i on je odmah zgrabio. Posle toga sazna da je priča lakša, po strukturi, pa se i za nju hvata. Ali, kratka priča, traži savršenost. Pitajte Čehova i Andrića.
Primajući nagradu „Petar Kočić“, pitali ste „Je li i ova Zemaljska vlada ćorava, kao i ona Kočićeva“? Pitali ste da li je došlo do planetarne inverzije, u kojoj laž postaje istina, a istina laž. Ništa se, u međuvremenu, nije promenilo?
Prosto je neverovatno šta sve Srbima rade moćnici sveta. U ovo vreme opšte buke i galame meni se čini da je svaka vlada pomalo ćorava, što se uostalom lepo vidi. Ali, Kočić je bio majstor da uhvati male ljude i da se velikima naruga „ukopacijom“. Možda baš zato što David – „ne priznaje ni Boga, ni cara, ni kaluđera ni popa, ni gazde ni age“. Uvek će, kao kod Kočića, biti onih koji će govoriti protiv svakog ropstva i tiranije, koji od života ne prave književnost, već književnošću iskupljuju život. Pa nije ni važno da li to rade donkihotovskom opijenošću jednog Simeona Đaka, ili manijakalnom usamljenošću jednog Mrčajevskog Prote. Oslobodilački ratovi nisu poništeni – setite se onih 78 dana! Andrić za Kočića kaže da je „čovek iz jednog komada i pravi pisac i umetnik iz BiH“, a Dučić dodaje: „Petar Kočić! Njegovo samo zvonko ime izgleda kao prva reč neke junačke zakletve i nekog pobožnog zaveta“.
U Korićkoj jami, i u drugim jamama, u Drugom svetskom ratu, završili su mnogi Bratići. Stradali su i u ovom poslednjem ratu. Kakve se pouke mogu izvući?
Mogu se izvući pouke – ne daj Bože nikome, ni najgorem neprijatelju, da se ponovi takav užas. A uvek je zgodno bilo da se baš kod nas pokrenu svetski meteži i ratovi.
.................................................
Ceo tekst pročitajte u štampanom izdanju od 22. aprila. Ako ste zainteresovani da se pretplatite na elektronsko izdanje cele „Politike“ kliknite OVDE.
Zoran Radisavljević
objavljeno: 22.04.2012
