Izvor: Politika, 27.Avg.2010, 23:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Cipele za odlazak
Ruso, autor „Sanjarija usamljenog šetača”, tvrdio je da ne može da misli ako ne hoda, a Kjerkegor da mu je „Kopenhagen gostinska soba”. Hobs je šetao sa ugrađenom mastionicom u štap, da bi odmah mogao da zapiše ono što mu padne na um. Junaci čuvenih romana „Uliks” i „Gospođa Dalovej”, „rusvaj svojih misli i uspomena najbolje raščlanjuju šetnjom”
Da, ja izgaram od strasti da se pomešam sa putnicima i posadama, s mornarima i vojnicima, sa stalnim >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << posetiocima krčmi – da budem deo tog sveta, bezimena, da slušam i da pamtim... Da, Bože, ja želim da razgovaram sa svakim s kim mogu što prisnije mogu. Želim da mogu da spavam pod vedrim nebom, da putujem na zapad, da slobodno hodam noću – pisala je u svojim dnevnicima devetnaestogodišnja Silvija Plat, jadikujući da joj je sve to velikim delom uskraćeno, samo zato što je ženskog pola.
Nedavno se na srpskom jeziku pojavila knjiga Rebeke Solnit, „Lutalaštvo – Istorija hodanja”,(izdavač je „Geopoetika”, preveo Vuk Šećerović), gde Solnitova piše o najrazličitijim aspektima lutalaštva – od filozofskih, socioloških, psiholoških, sve do lutalaštva kao umetnosti.
Lična istorija hodanja
Ko se od nas nije našao u nepoznatom gradu i krenuo nasumice ulicama, otkrivajući nepoznata lica izloga, uznemirujuću lepotu ulica u magli ili ranom jutru ili sumraku, istražujući skrivene meandre mediteranskih, uskih prolaza, gde kuće kao da jedna drugoj u lice dišu dah od peska i soli. Pod napuklim suncem, koje blešti ili pod kosim naletima upornih kiša, ne prestajem da lutam gradovima sveta. Istorija hodanja, tajna, nepisana istorija o kojoj govori Solnitova, moja je istorija. Lutajući Londonom, naletela sam na Čering krosu na knjižaru gde su se u prizemlju prodavale samo erotske knjige, ali me je u podrumu iste čekala knjiga teška nekoliko kilograma, koja je detaljno govorila o životu i skrivanju Ane Frank, rane opsesije mojih mladih godina.
Šetajući besciljno jedne zime Parizom, zaustavio me je natpis na jednoj zgradi. Na srpskom i francuskom, pisalo je:„U ovoj zgradi živeo je i preminuo veliki srpski i evropski pisac Danilo Kiš”. U Budimpešti sam, lutajući, naletela na kuću u kojoj je komponovao Maler, u Pragu na Muzej erotike, a u Salcburgu na rodnu Mocartovu kuću – prosto je izronila ispred nas, mutnožuta, debelih zidova, bez raskoši i ukrasa.
Snatreći kućom velikog Volfganga, brzo sam obišla zvaničan deo postavke – notne listove ispisane bez ijedne greške ( kao da je komponovao po diktatu) i posvećene majci, zlatne tabakere i predmete sa diskretnim oznakama masonerije, no ja sam tumarala kućom i tragala dalje.
Iza jednih vrata nalazila se potpuno prazna, savršeno akustična soba, bez prozora, obložena drvenim oplatama, kružnog oblika, sa klupama poređanim uza zid. Tu ste mogli sedeti koliko želite, ali zatvorenih očiju, jer se na tom mestu, na jedinom mestu na zemlji, neprekidno emituje Mocartova muzika u najboljim izvođenjima svetskih muzičara. Ne znam koliko sam sati provela sedeći na drvenoj klupi, lebdeći, samo znam da je, kada sam izašla, dan bio zamenjen mekom tamom prolećne večeri.
Od samog početka istorije, hodanje je bilo stanje u kojem su „um, telo i svet u odgovarajućem redu, kao tri lika koja napokon međusobno razgovaraju, ili tri tona koja najzad tvore sazvučje”. Hodanje nam, kaže Rebeka Solnit, omogućava da budemo u svome telu i u svetu, a da njima ne budemo zauzeti. Ruso, autor „Sanjarija usamljenog šetača”, tvrdio je da ne može da misli ako ne hoda, a Kjerkegor da mu je „Kopenhagen gostinska soba”, jer ne može da misli dok ne krene u šetnju. Kjerkegor je čuveno delo „Ili-ili” sastavio – hodajući. Hobs je šetao sa ugrađenom mastionicom u štap, da bi odmah mogao da zapiše ono što mu padne na um. Junaci čuvenih romana „Uliks” i „Gospođa Dalovej”, „rusvaj svojih misli i uspomena najbolje raščlanjuju šetnjom”. Postavlja se pitanje kada, zapravo, savremeni čovek zaista misli.Jer „u kulturi usmerenoj na proizvodnju, mišljenje se poima kao nerad”. I kada se kreće, jureći između aviona, automobila i javnog, gradskog prevoza? A samo kretanje neminovno vodi „do promena u umu i to je ono što hodanje čini višeznačnim i beskrajno plodonosnim: ono je ujedno i sredstvo i cilj i put i odredište”. Zaljubljen u hodanje, Toro je o njemu napisao istoimeni esej.
Život brži od misli
Odlazak u šetnju danas je izgubio svoje iskonsko, istinsko značenje. U Džojsovoj priči „Mrtvi”, jednoj od najlepših ikada napisanih, na pitanje da li je imala ljubavnu vezu sa davno umrlim mladićem, žena odgovara mužu ubitačnom rečenicom:„Šetali smo ponekad zajedno”. Jer šetati sa nekim značilo je kretati se u istom pravcu, zanemariti odredište, a staviti u centar putovanje samo. Jer ljubav kao da i jeste put, a ne cilj. „Putovanje je mnogo važnije od odredišta, a um se, kao i noge, kreće brzinom otprilike tri milje na sat. Ako je tako, onda se moderni život odvija brže od brzine misli, odnosno misaonosti”, piše Solnitova, dodajući da je nestao javni prostor, a sa njim i telo kao odgovarajuće pokretno sredstvo. Samo telo u postmodernizmu „ne trpi hladnoću, vrelinu ili kišu, ne susreće druge vrste, nema iskustvo praiskonskog straha niti oseća uzbuđenje i naprezanje mišića do poslednjeg atoma snage”. Rečju, takvo telo ne provodi vreme u prirodi, na otvorenom i nema emocije, samo nagone. U postmodernoj pojavljuje se često „telo koje izgleda kao da je izloženo na lekarskom stolu ili opruženo u postelji; pošto je oslobođeno zahteva fizičkog rada, smešteno u hermetički izolovane komore stambenih i poslovnih prostorija, ovom telu nije ostalo ništa osim erotizma, taloga telesnosti”. Dopadalo nam se to ili ne, živimo u pasivnom svetu. Akcija je samo savršeno odigran, virtuelan privid.
Hodočašća postoje od kada je sveta i veka. Tolstojeva kneginjica Marija u „Ratu i miru”, „dok sluša priče hodočasnika, želi da im se pridruži”. Ići na hodočašća znači „kretati se tankom linijom između duhovnog i materijalnog sveta”. Jer hod ima u sebi i sakralni momenat. Reč hodati na japanskom označava i budističku praksu. No, danas je i hodočašće,ili hadžiluk,doživelo preobražaje. Tako je veoma popularno postalo hodočašće na biciklima (bikeathon), ali je hodočašće pretrpelo i najnoviju mutaciju –to je nešetnja koju organizuje Institut umetnosti iz San Franciska, na kojoj učesnici daju novčane priloge za koje dobijaju majice, bez obaveze da idu u pravu šetnju.
Prvih devetnaest vekova, sve do dvadesetog, ženama je hodanje na najrazličitije načine bilo zabranjeno. Čak i u devetnaestom, smatralo se da je žena „suviše krhka da bi sama išla ulicama”. Neosporno je da hodanje čini „bitan aspekt meditacije, molitve i religijske potrage, sastavni deo kontemplacije i kreacije, od Aristotela i peripatetičara do pesnika lutalica sa ulica Njujorka i Pariza”. Hodanje je način da se ostvare najrazličitiji susreti, dožive neočekivana iskustva, susretnu nadahnuća, muze, suđaje, „tako da u stvari ne bismo znali šta bi bilo od velikih muških umova da nisu imali mogućnost da idu svetom po sopstvenoj volji i nahođenju”. Zamislimo Aristotela između četiri zida ili Kanta, takođe velikog šetača, sa keceljom oko pojasa. No, ženama je do dvadesetog veka hodanje bilo – zabranjeno. „Čak i onda kada im je bilo moguće da prošetaju za videla, ženama su noćni časovi – melanholični, poetski, opijajući dah karnevala gradskih noći – bili nešto nedostupno”, osim ukoliko nisu bile prostitutke, koje se drugačije i nazivaju žene sa ulice – uličarke.
Šetnja velikim zidom
Pa ipak, od svih performansa sa hodanjem, najimpresivniji su izvršili jedna žena i jedan čovek – Marina Abramović i Ulaj. Projekat „Šetnja velikim zidom” bio je planiran kao vrhunac njihovih zajedničkih performansa. Sa suprotnih krajeva 4.000 kilometara dugog Kineskog zida, planirano je da krenu jedno drugom u susret pešice i da se venčaju kad se sretnu. No, kineske vlasti su pravile bezbroj prepreka i vreme je prolazilo. Njihov odnos se toliko promenio da su 1988. krenuli jedno ka drugom sa razdaljine od 3800 kilometara i proveli su u hodanju tri meseca. Kada su se susreli, zagrlili su se u centru i –razišli zauvek.
Kasnije, Marina Abramović počela je da pravi skulpture načinjene od priraslih kristala i uglačanih kamenova,koje je donosila sa puta i stavljala u stolice, naslone, postamente, sačinjavajući predmete za kontemplaciju. Najspektakularniji rad bile su cipele od ametista, izložene u Dablinu. Posetioci su pozivani da ih obuju, zatvorenih očiju. U tim cipelama od ametista na stopalima, činilo se da je čovek već na putu, da su one tačke oslonca oko kojih se okreće svet. Marina Abramović napisala je da su „ove cipele napravljene za meditiranje u hodu, da bi svest o svakom koraku bila veća”. Zvale su se „cipele za odlazak”.
Sanja Domazet
objavljeno: 28/08/2010
.jpg)
