Izvor: Radio Televizija Vojvodine, 29.Maj.2020, 08:25

Ciklus intervjua "Fermatiran život" - Milijana Nikolić, mecosopran (VIDEO)

Fermatiran život je ciklus intervjua s istaknutim pojedincima iz sfere muzičke umetnosti. O krunisanim trenucima vlastitih života stavljenim pod koronu, ali i (van)muzičkoj stanci koja je fermatirala čitavo čovečanstvo, umetnici govore iz ugla autora, izvođača – praktičara, teoretičara, predstavnika institucija i organizatora muzičkih programa.

Jedinstvena i slobodna promišljanja jesu verbalizovani prizori različitih motiva, životnih tezi i arzi, ali i stvaranih >> Pročitaj celu vest na sajtu Radio Televizija Vojvodine << i zadatih okolnosti koje su sagovornike formirale kao autentične umetnike. Ove ispovesti stavljene u ravan s metro-ritmičkim tokom neke imaginarne kompozicije, nastale samo radi jednog izvođenja, svedočanstvo su naše uslovljene, fermatirane slobode. One su, ipak, i glasnici radosti posle korone.

Autor i urednik serijala: Mirjana Rastović

Najranija sećanja iz mog detinjstva vezana su za zvuk… Sve je počelo u Sremskoj Mitrovici, gradiću pored reke Save, Sirmijumu iz doba Rimskog carstva.

Kao dete sam bila veoma introvertna. Vrlo jasno pamtim trenutak kada sam, sa otprilike pet-šest godina, na televiziji prvi put čula glas operske pevačice. Lepota zvuka i te vibracije koje je ona proizvela svojim glasom ostavile su dubok utisak na mene. Opčinile su me i otvorile jedan novi svet u kom živim i danas, svet muzike i umetnosti. Detinjsvo i srednjoškolske dane provela sam u horu „Sirmium cantorum“, koji je u to vreme bio jedan od najboljih amaterskih horova u zemlji i inostranstvu. Okupljao je učenice mitrovačkih srednjih škola koje su volele muziku i horsko pevanje.

Uvek sam se prepuštala životu, prateći njegovu melodija i ritam, bez nekih velikih očekivanja, sem uživanja u trenutku i traganja za novim izazovima iz kojih mogu da naučim i koji bi me obogatili.

Nisam ni sanjala da će me put muzike odvesti na neke od najprestižnijih scena operskih kuća na svetu kao što su milanska „La scala“, Sidnejska opera, njujorški Metropoliten, Teatro Kolon… da ću proputovati svet pevajući u Italiji, Japanu, Hong-Kongu, Koreji, Australiji, Novom Zelandu, Finskoj, Španiji, Severnoj i Južnoj Americi. mala sam privilegiju da sarađujem sa svetskim umetnicima poput maestra Rikarda Mutija, režisera ser Dejvida Makvikara, s kolegama Brandonom Jovanovićem, Sondrom Radvanovski, koje ću ovom prilikom izdvojiti od mnogih, sa fantastičnim horovima i orkestrima.

Naravno, i moj životni i umetnički put nalik je muzici, koja je nekad brža, nekad sporija, veselija ili tužnija, obuzeta melanholijom, dramatikom, optimizmom, ali jedinstvena poput života svakog od nas.

Ponekad, naravno, dođe do stanke, fermate ili korone… To za mene ni u muzici ni u životu ne znači da sve prestaje… Naprotiv, zadrška nastaje kada se zaokruži jedna celina, misao, životno doba. Ona je priprema za novi početak, stoga zavisi kako joj idete u susret, kako ste se za nju pripremili i kako ćete tu stanku iskoristiti …

Lično volim fermate u muzici. Tišina je i te kako uzbudljiva i sadržajna. Možete da čujete i osetite publiku, kolege na sceni kako dišu s vama. Osluškujući ih, osećate i njihova iščekivanja… pažnja je usresređena i postajete svi jedno u tom trenutku. Za mene su to magični momenti.

Svakako bih izdvojila dve dragocene godine koje sam provela na usavršavanju pri milanskoj Skali, jer su one bile presudne za moj profesionalni, ali i privatni život. Samo polaganje audicije bilo je izuzetno iskustvo. Nakon deset godina zaista teškog perioda u našoj zemlji, rata, sankcija, pa bombardovanja, i potpune zatvorenosti, kada je bilo izuzetno teško bilo kuda otputovati zbog viznog režima, 2001. godine desila se ta izuzetna prilika. I… odjednom sam se našla na čuvenoj sceni milanske Skale, pred najeminentnijim umetnicima današnjice. Zauvek ću biti zahvalna Italijanskom kulturnom centru iz Beograda, koji mi je izuzetno pomogao da otputujem na polufinale u Milano, s još dve koleginice koje su se kvalifikovale. To mi je promenilo život i označilo početak moje internacionalne karijere. Bilo je odlučujuće za moje dalje formiranje kao umetnika, period pun izazova, osluškivanja sebe i rada na svom instrumentu i repertoaru.

Kao slobodan umetnik stalno sam na putu. Vodim život uvek pun uzbuđenja, ali i česte samoće i udaljenosti od najmilijih. Posebno mesto u mom životu zauzimaju boravci u Australiji i izuzetna saradnja sa Sidnejskom operom, koja traje već petnaest godina. Često kada me najavljuju u domovni, kažu da sam prvakinja Sidnejske opere iako nikad nisam bila u stalnom angažmanu. To mi ne smeta jer je to kuća koja mi je zaista dala puno prostora da se izgradim kao umetnik, otpevam mnoge uloge i steknem mnoga prijateljstva. Zato Operu u Sidneju smatram svojom profesionalnom porodicom, a Australiju drugom domovinom. Tu ne samo da se nalazi najveći deo moje verne publike, već je to i zemlja u kojoj se pre sedam godina rodio i moj sin. Poslednji put kada sam stajala ispred zgrade Sidnejske opere pomislila sam da li je moguće da ja već toliko godina pevam u jednoj od najznačajnijih svetskih operskih kuća!

Imala sam sreću da me je upravo tu čula i gospođa Leonore Rosenberg, koja je tada bila deo menadžerskog tima Metropolitena. Usledio je prvi poziv za čuveni MET. Moj debi u toj kući pratila je možda i najveća trema u mojoj karijeri. Pored sveg iskustva, osećala sam ogromnu odgovornost. Prvi put sam se našla na toj sceni, prolazile su mi kroz glavu različite misli i pitanja: da li ću ispuniti očekivanja i kako će me publika prihvatiti. I … nakon kraćeg horskog uvoda počinje moja arija… pre arije je jedna stanka, pauza…. Čula sam samo snažne otkucaje mog srca. Zatim sam tu tišinu hrabro prekinula svojim glasom pred oko četiri hiljade duša, nakon čega je maestro Marko Armilijato uveo orkestar sa osmehom koji je govorio „Ne brini, nisi sama”…

Tako je za mene započela i ova pandemija… Sama sa sinom u Rimu… Na početku me je obuzimalo ubrzano lupanje srca, strah od fizičke ranjivosti i nepoznatog. I onda shvatim izuzetnost trenutka u kom se nalazimo. Svi smo pogođeni i kao čovečanstvo dobijamo tešku lekciju. Mnogi globalni problemi su isplivali na površinu, a neki su postali još uočljiviji. Možda je vreme da dođe do duhovnog čišćenja… Moramo se boriti, pre svega verujuući da će pobediti zdrav razum, ljubav i istina.

Nastavak na Radio Televizija Vojvodine...