Izvor: Radio Televizija Vojvodine, 08.Apr.2020, 13:10

Ciklus intervjua "Fermatiran život" - Milan Vrsajkov, violončelista

Ciklus intervjua Fermatiran život - Milan Vrsajkov, violončelista

Fermatiran život je ciklus intervjua s istaknutim pojedincima iz sfere muzičke umetnosti. O koroni kao krunisanom trenutku vlastitih života, ali i (van)muzičkoj stanci koja je „fermatirala“ čitavo čovečanstvo, umetnici govore iz ugla autora, izvođača – praktičara, teoretičara, predstavnika institucija i organizatora muzičkih programa.

Jedinstvena i slobodna promišljanja jesu verbalizovani prizori različitih motiva, životnih tezi i arzi, ali i stvaranih >> Pročitaj celu vest na sajtu Radio Televizija Vojvodine << i zadatih okolnosti koje su sagovornike formirale kao autentične umetnike. Ispovesti stavljene u ravan s metro-ritmičkim tokom neke imaginarne kompozicije, nastale samo radi jednog izvođenja, svedočanstvo su naše uslovljene, fermatirane slobode. One su, ipak, i glasnici radosti posle korone.

"Muzikom sam bio okružen još od malih nogu. Moj otac Ilija Ilja Vrsajkov bio je profesor teoretskih predmeta u srednjoj Muzičkoj školi „Isidor Bajić“ u Novom Sadu, tako da smo kod kuće uživali u kompozicijama – od Baha i Vivaldija do autora kao što su Bartok i Stravinski. Dosta rano sam počeo da sviram violončelo, međutim tek s nekih četrnaest godina počeo sam ozbiljno da se posvećujem instrumentu. Kada sam se odlučio za to, povratka na nešto drugo nije bilo.

U Novom Sadu sam upisao muzičku akademiju 1986. godine kod prof. Ištvana Varge, koji mi je bio glavni motivator i, pored mog oca, jedan od ključnih „krivaca“ što sam ostao na putu muzike. Diplomirao sam u Zagrebu neposredno pre početka rata devedesetih, kod izvrsnog Valtera Dešpalja, koji me je formirao kao violončelistu i muzičara. Posle sam magistrirao u Salcburgu, gde sam i radio u jednom od najpoznatijih svetskih kamernih orkestara – Salcburškoj kamerati (Camerata Salzburg). Istovremeno sam dugi niz godina sarađivao u Francuskoj s našim možda najpoznatijim kompozitorom Stevanom Kovačem Tikmajerom, a od 2002. godine živim u Ljubljani. Iste godine sam osnovao muzički festival u Piranu posvećen italijanskom baroknom kompozitoru Đuzepeu Tartiniju, koji je tamo i rođen. Dugi niz godina sam bio profesor violončela na Ljubljanskom konzervatorijumu, a od 2006. sam solo violončelista u jednom od najboljih nemačkih kamernih orkestara – Nemačka kamerna akedemija Nojsa na Rajni (Deutsche Kammerakademie Neuss am Rhein).

Više puta sam se pitao u koji period života bih se ponovo vratio, šta bih drugačije uradio nego što jesam, pa i kada bih život stavio pod koronu. Sigurno bi to bila neka mladost, ili detinjstvo. Sada znam kako bih drugačije postupio, mada se zbog učinjenih stvari ne kajem. Mi koji dolazimo iz ove sredine na neki način smo osuđeni na neku vrstu propasti. Mislim da sâm nisam učinio toliko pogrešnih poteza u životu koliko je sticaj okolnosti u kojem smo se našli devedesetih bio poražavajući za mnoge, pogotovo za nas koji smo tada bili mladi i trebalo je da formiramo svoju budućnost. Tako je kako je, i ja sam danas zadovoljan svojim životom. Radom, upornošću i mnogim odricanjima došao sam do toga da mi život izgleda onakav kako sam ga zamišljao, doduše ne baš u potpunosti. A opet sutra može sve da se promeni i da više ne izgleda ovako.

Mnogi koronu, hajde možda bolje da koristim termin fermata, tumače kao neku vrstu zastoja, što bi po definijiciji i značilo, ali ja je ni u muzici ni u ovoj situaciji u kojoj smo se svi na globalnom nivou našli ne bih tako nazvao.

Korona ili fermata, kada bismo probali bukvalno, laički nekome da objasnimo značenje jeste jedan, ali i više tonova ili pauza, čije je trajanje produženo. Ona uglavnom ima poseban značaj kada se ispostavi u sklopu jedne fraze, odnosno celine.

Kada bih probao da napravim neku paralelu između korone kao muzičkog termina i situacije nastale zbog koronavirusa, onda bi me jedna korona na dužoj pauzi najpre asocirala na nedavno nastalu svakodnevicu. U muzičkom smislu ta pauza je deo ne samo jedne kompozicije, već i jedne fraze. Drugim rečima, muzika se nije zaustavila. Isto tako vidim i trenutno situaciju u životu. Za neke se svet zaustavio, za mene nije. Život mi ide dalje, bez obzira što mi je sve potpuno neizvesno. Nadam se svemu najboljem, ali, nažalost, nije sve u mojoj moći.

Na ovu situaciju gledam dosta ozbiljno, ali ipak imam optimistički stav, barem za sada. Gledam maksimalno pametno da iskoristim svoje vreme; vežbajući, čitajući ili baveći se nekim aktivnostima za koje inače nemam vremena. Čak sam i pomalo razoročaran pošto sam mislio da ću uspeti više da postignem. Ne mogu da razumem ljude kojima je u ovakvim životnim situacijama dosadno, a, nažalost, takvih ima puno. Donekle mi ih je čak i žao. Spremam se da nastavim tamo gde sam stao, u svakom smislu, u punoj formi, bez obzira što niko ne zna kako će život posle ovoga izgledati.

Fermata se desila u skoro najgorem mogućem trenutku koji je mogao da mi se desi. Inače koncertiram puno, a ova 2020. godina trebalo je da bude još intenzivnija nego prethodne. Imam ugovorene koncerte i projekte, leto bi trebalo da bude jako gusto, a sada ne znam šta nas čeka. Pored toga, ove godine obeležavamo 250. godišnjicu smrti Đuzepea Tartinija. U Piranu su danas, hvala bogu, na bitnijim pozicijama ljudi koji vide značaj ovog muzičkog genija, tako da sam u poslednjih šest meseci pored koncertnih aktivnosti sve svoje slobodno vreme posvetio organizaciji ne samo festivala, već i koncertima, majstorskim kursevima i simpozijumima koji su planirani da se odvijaju tokom cele godine. Pozvani su vrhunski violinisti i ansambli iz celog sveta kao što su Đulijano Karminjola (Giuliano Carmignola), Isabele van Kulen (Isabelle van Keulen), Uto Ugi (Uto Ughi), Hening Kragerud (Henning Kraggerud), Venecijanski barokni orkestar, ansambl „Solisti Veneti“ i mnogi drugi. Svečano otvaranje ove sezone trebalo je da bude 26. februara. Planirano je da nastupi jedan kamerni orkestar iz Italije zajedno s maestrom Salvatoreom Akardom. Prisustvo otvaranju bili su potvrdili predsednik Republike Slovenije Borut Pahor, koji je i počasni pokrovitelj ove sezone, gradonačelnik Trsta i još mnogi bitni gosti. Sve je bilo „na gotovs“. U nedelju 23. februara celo posle podne bili smo na telefonskoj vezi s kolegama iz Italije i zamenicom gradonačelnika Pirana. Mi sa slovenačke strane nismo još bili toliko svesni šta se dešava s njihove i nismo bili svesni opasnosti koja je počela svima da nam preti. Otvaranje smo, nažalost, ipak morali da otkažemo tj. da odložimo za kasniji termin. I tu je nastala fermata!

Nije mi prvi put. U životu sam se nalazio u sličnoj situaciji i pod ovakvim okolnostima sam naučio da se prebacim u sasvim drugi modus. Kao što sam već rekao, spadam u tu neku nesrećnu generaciju, s nesrećnih prostora koja je navikla na svaku vrstu promene i prilagođavanja. Svemu što bude došlo lepo ću se radovati... ako preživimo. Ali do tada živim punim plućima i nema mesta za paniku.

Strah je danas najveći čovekov neprijatelj. Zaboravljamo da živimo zato što nas je život ohromio. Živimo u njemu nesvesni da na taj način postajemo pioni kojima lako može da se manipuliše. Od kada je zavladala pandemija koronavirusa, često se pitam koliko ima smisla da pravimo crne scenarije u našim glavama i pre nego što se išta desi. Situacija jeste ozbiljna i gledam maksimalno da se držim svih mera predostrožnosti za svoje i opšte dobro, ali kada se vratim kući moram to da izbacim iz glave i dalje normalno da živim", saopštio je Milan Vrsajkov, violončelista.

Nastavak na Radio Televizija Vojvodine...






Napomena: Ova vest je automatizovano (softverski) preuzeta sa sajta Radio Televizija Vojvodine. Nije preneta ručno, niti proverena od strane uredništva portala "Vesti.rs", već je preneta automatski, računajući na savesnost i dobru nameru sajta Radio Televizija Vojvodine. Ukoliko vest (članak) sadrži netačne navode, vređa nekog, ili krši nečija autorska prava - molimo Vas da nas o tome ODMAH obavestite obavestite kako bismo uklonili sporni sadržaj.