Izvor: Radio Televizija Vojvodine, 15.Apr.2020, 08:31

Ciklus intervjua "Fermatiran život" - Aleksandar Marković, dirigent (VIDEO)

Fermatiran život je ciklus intervjua s istaknutim pojedincima iz sfere muzičke umetnosti. O koroni kao krunisanom trenutku vlastitih života, ali i (van)muzičkoj stanci koja je "fermatirala“ čitavo čovečanstvo, umetnici govore iz ugla autora, izvođača – praktičara, teoretičara, predstavnika institucija i organizatora muzičkih programa.

Jedinstvena i slobodna promišljanja jesu verbalizovani prizori različitih motiva, životnih tezi i arzi, ali i stvaranih >> Pročitaj celu vest na sajtu Radio Televizija Vojvodine << i zadatih okolnosti koje su sagovornike formirale kao autentične umetnike. Ispovesti stavljene u ravan s metro-ritmičkim tokom neke imaginarne kompozicije, nastale samo radi jednog izvođenja, svedočanstvo su naše uslovljene, fermatirane slobode. One su, ipak, i glasnici radosti posle korone.

"Rođen sam u Beogradu. Darovano mi je srećno i mirno odrastanje. Sa šesnaest godina sam otišao u svet da studiram muziku i učim jezike. Dirigovanje sam diplomirao na Univerzitetu za muziku i izvođačku umetnost u Beču. S dvadeset sedam godina sam imao agenta, s dvadeset osam sam osvojio prvu nagradu na prestižnom međunarodnom takmičenju, s dvadeset devet godina sam izabran za šefa-dirigenta Opere u Inzbruku. Radio sam s mnogim istaknutim ansamblima i solistima u svetu, bio muzički direktor dva simfonijska orkestra i dve operske kuće, nastupao u Evropi, Americi, Bliskom i Dalekom istoku. Na svoj potencijal gledam kao na logičan proizvod posvećenja i talenta, a u svojim dostignućima vidim delimičan odraz tog potencijala. Život posmatram kao zbir aleatorički nanizanih pozitivnih i negativnih iskušenja i iskustava, kojima uporno pokušavamo dati neki smisao, algoritam, princip, ne bismo li ih bolje razumeli, opravdali i preživeli.

Intenzivna iskustva u životu, bez obzira na to koliko uživanja donosila, imaju tendenciju da nas pre ili kasnije potroše, umore, ispiju. Ekstaza koju oseća izvođač na vrhuncu jednog fenomenalnog koncerta ili sportista u momentu kada pravi vrhunski rezultat prolaznog je karaktera. Naravno, moguće je srljati iz uspeha u uspeh, iz rekorda u rekord, iz ekstaze u ekstazu, ali onda dolazi do premora, prezasićenja, ovisnosti i samouništenja. Svesno sagledavanje iz stanja mirovanja jeste ono što osvešćuje i upotpunjuje svako intenzivno iskustvo, mentalno ga ,,vari” i daje mu širinu i značenje. Pejzaž koji munjevitom brzinom promiče pored nas dok vrtoglavo vozimo uživajući u brzini i dinamici puta neće biti primećen u potpunosti. Ali ako stanemo, izađemo iz auta, udahnemo svež vazduh iz prirode i uočimo koliko lepote u sebi nose bujne krošnje drveća, koje skoro da nismo primetili dok smo jurili, mi otvaramo novu dimenziju jednog iskustva. Takvi momenti refleksije su adekvatni za stavljanje pod koronu – fermatu.

Korona/fermata se kroz istoriju muzike menjala i razvijala. Na početku je služila formalnom odvajanju muzičkog toka, pogotovo ako bi se nalazila iznad pauza ili taktnih crta i nije ih produžavala. U periodu klasike sve više je korišćena za produžavanje notnih vrednosti; kontekst je bio taj koji je definisao njeno trajanje. Tako se fermata u doba bečke klasike često koristi za proračunato produžavanje notne vrednosti; na primer, nota s fermatom trajala bi duplo ili čak četiri puta duže nego njeno realno trajanje. Takođe, ponekada bi davala karakter mestu na kom je napisana, često svečan karakter, ili bi označavala emfazu, naglašavanje značenja jednog akorda. Pošto bi se u svim ovim raznolikim slučajevima uvek koristio isti simbol, na interpretatoru je bilo da prepozna o kom se tipu fermate radi. I zato ne postoji definitivno rešenje za njenu interpretaciju, ona je svaki put drugačija. Hans Svarovski, čuveni profesor dirigovanja u Beču, napisao je knjigu o interpretaciji – Wahrung der Gestalt, u kojoj pokušava fermatu (i mnoge druge pojave) staviti u kalup, što na neki način pomaže pri razumevanju tradicionalne interpretacije čuvenih fermata simfonijske literature (na primer, početak Betovenove Pete simfonije). U vreme romantizma fermata počinje da se tretira slobodnije, dijapazon njenog izraza i trajanja raste, i odgovornost interpretatora je još veća. Fermata počinju da se deli na kraću (breve) i dužu (lunga), kompozitori počinju da daju jasnije instrukcije ne bi li smanjili mogućnost pogrešne interpretacije (G. Maler, R. Štraus). Fermata postaje sve više instrument subjektivog izraza i gotovo da prestaje biti od bilo kakve formalne vrednosti. Njeno trajanje i upotreba postaju stvar izvođačke prakse: o tome svedoče bezbrojne nenapisane fermate u operskoj literaturi, koje omogućavaju intepretatorima da određenom mestu daju veću važnost, pevačima da bolje zahvate visoki ton (ili da u njemu uživaju), dirigentima da pokupe soliste, hor i orkestar. Italijanska opera, u kojoj su cela formalna struktura dela, orkestracija i notacija podređeni glasu, najbolji je primer za to: glas je taj koji svi ostali prate, doslovno se obavijajući oko njega; pevač tradicionalno uživa slobode van onoga što je zapisano, i to se često zloupotrebljava. Da li će nešto biti dobro ili vulgarno interpretirano zavisi od razumevanja datog dela, tehnike, poznavanja stila i sopstvenog muzičkog ukusa i instinkta. Detaljna analiza bi zahtevala da pomenemo mnoge druge slučajeve i stanice u razvoju, ali bih sada još samo dodao da tokom XX veka dolazi do još jednog vida korišćenja fermate, a to je aleatorika: pod okriljem fermate izvodi se notni zapis ad libitum, tako da dato mesto nikada ne zvuči dva puta isto (lat. alea znači kocka). Primere za to nalazimo, između ostalog, kod Lutoslavskog i Pendereckog. U svakom slučaju, korone/fermate postaju tokom istorije sve jasnije simboli za prekid toka, pauzu; aleatorika je pauza u kojoj se nešto određeno/neodređeno dešava.

Da li se tok može zaustaviti? I slikar koji spušta četkicu i pokriva privremeno svoj štafelaj u sebi i dalje kreira, svesno ili nesvesno. Kreativan rad nikada ne prestaje, kao ni osnovne funkcije organizma – on je sličan otkucajima srca koji su nezavisni od naše volje. Kada pauziramo od umetničkog rada, mi samo privremeno pokrivamo štafelaj dok se proces unutra nastavlja. U momentu kada ga ponovo otkrijemo i vratimo se aktivnom kreiranju, često zatičemo sebe boljim, svežijim, produktivnijim, bogatijim idejama i poletom. Fermata se takođe može interpetirati kao akumuliranje energije u muzičkom toku; mene često podseća na napinjanje luka do maksimuma (setimo se fermate na početku uvertire za operu Koriolan L. van Betovena) koje dovodi do eksplozivnog leta strele! Naravno, izbor je naš: ako tim istim fermatama ne damo pravac, ako ih interpretiramo defanzivno i bez energije, onda neće doći ni do adekvatnog napinjanja luka ni do eksplozivnog leta strele.

Krajem januara vratio sam se s dvomesečnog boravka u Americi – debitovao sam u Operi Sijetla s Jevgenijem Onjeginom. Pun elana nakon uspešne produkcije, radovao sam se predahu u Beču, koji je u isto vreme bio i priprema za predstojeće nastupe. Uspeo sam još da ulovim i sedam dana skijanja, vrativši se s Alpa u poslednji čas! Nekoliko sati pred let u Varšavu, gde je trebalo da nastupim s orkestrom "Sinfonia Varsovia“, koncert je otkazan, kao i jedan projekat u aprilu. Radovao sam se dolasku u Novi Sad i otvaranju Nomusa, gostovanju na Somusu, ali mi se čini da ni toga neće biti. U subotu 28. marta bilo je tačno tri nedelje od početka samoizolacije. Držimo se pravila, pratimo situaciju i koristimo vreme za čitanje, učenje, rad od kuće... Krajem maja planirana je produkcija Štrausove Elektre u Ljubljani. Spremam je "na tihoj vatri”, nadajući se normalizovanju okolnosti.

Ovih dana čitam Kafkin Proces: Jozef K. je optužen za nešto, niko ne zna za šta, i nikome ne pada na pamet da pita; on biva postepeno uvučen u jednu vrstu globalnog ludila, čije značenje i razmere niko u potpunosti ne razume. Ali se svi njime bave, svi su njime zaraženi, ono polako potiskuje i uništava realnost i egzistenciju. Spirala postaje sve brža, logika se povlači pred apsurdnim, i u opsednutosti "procesom“ glavni junak se udaljava od samog sebe... Svi pokušavamo da shvatimo ono što se trenutno dešava, pokušavamo obraditi informacije i potresne činjenice vezane za desetine hiljada mrtvih i stotine hiljada zaraženih. Um traži razloge, uzroke i rešenja, izolacija nas čini još podložnijima raznim teorijama i scenarijima... Odložio sam Proces pedesetak strana pre kraja, završiću ga neki drugi put jer me sada čini nervoznim.

U nedelju 30. marta preminuo je Kšištof Penderecki. Pre dve nedelje trebalo je da u Varšavi dirigujem njegovog Jakoba, i radovao sam se ponovnom viđenju s legendarnim kompozitorom. U momentu kada sam primio vest imao sam osećaj da je jednoj epohi došao kraj. Kada je 1949. godine, malo posle kraja Drugog svetskog rata, preminuo Rihard Štraus, kulturno-politički proces koji je počeo od Betovena i Napoleona bio je kompletiran. Imam utisak da se nešto slično dešava i sada.

Ova fermata se dogodila kada je morala, možda je odavno stajala upisana u partituri univerzuma, a možda smo je i sami komponovali svojim materijalističkim odnosom prema životu, duhovnosti i prirodi – ne bih sada ulazio u polemiku o mnogo drugih mogućnosti i scenarija. Već decenijama se razvijaju i usavršavaju sredstva komunikacije: život se gotovo ne može zamisliti bez društvenih mreža, koje svakome omogućuju da ističe svoje JA, bez obzira na uglavnom nezanimljiv sadržaj onog što ima da objavi. Sada je to jedino šta preostaje. Saterani smo u domove, izolaciju i prepušteni komunikaciji na daljinu koja će nam se, verujem, za nekoliko nedelja potpuno smučiti. Kažnjeni smo suočavanjem s rezultatima modernog društva. Možda je vreme da se ponovo okrenemo svemu onome što smo potisnuli zbog tempa kojim se vrti današnji svet. Iskreno se nadam da će ljudi krenuti u potragu za svojim izgubljenim i banalizovanim JA, pronaći sebe u elegentanoj galeriji kulturnog nasleđa, vratiti se saznanjima i duhovnim dostignućima nekog dubljeg, iskrenijeg, sadržajnijeg vremena, a zatim okrepljeni i naoružani suštinom nastaviti da grade jedan kvalitetniji, bolji Svet.”

Nastavak na Radio Televizija Vojvodine...