Izvor: Blic, 20.Okt.2004, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Četvrti ugao
Četvrti ugao
L. Andrejev, A Černiševski i S. Beket, 'Rekvijem' režija Jug Radivojević, produkcija Teatar 'Joakim Vujić' Kragujevac
Vešta kompilacija tri drame, od kojih je inače sastavljena celina o kojoj je ovde reč, svoj naziv 'vuče' od komadu A. Andrejeva 'Rekvijem' i povezana je tematskim okvirom koji se naknadno nameće kao njihov mogući zajednički imenitelj - sveopšti kraj. I to najpre, umetnosti u delu Andrejeva, potom ljudskosti koju emanira >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << Černiševski i, na kraju, dolazi Beketov kraj smisla.
Uz veliku pomoć i značajne intervencije koreografa Petra Rajkovića reditelj Jug Radivojević štivo trojice odabranih pisaca i naročitih delova njihovih komada, povezuje posebnom vrstom intervencije, određenom vrstom angažovanosti.
Trojicu autora različitih 'krvnih grupa' Radivojević, naime, dosledno interpretira iz pozicije četvrtog - iz ugla Bertolda Brehta. Ovakav postupak ima sasvim jasne posledice: najpre preširoku ekspoziciju u šta je preveden 'Rekvijem' A. Andrejeva, ali veoma efektan središni deo predstave koji je opravdano podređen 'Pogubljenju' Černiševskog. Poigravanje sa osuđenikom na smrt predstavnika vlasti, najbližih komšija, ali i poniženje kojem je izložen od svojih bližnjih prevedeno je u efektan opis zloslutnog i bestijalnog karaktera savremenog društva u kome odavno ne stanuje smisao.
Međutim, ono što je, da parafraziramo jednog Pekićevog junaka, bilo dobro za njegovu (rediteljsku) umetnost nije uvek bilo dobro za inače veliki broj mladih i nadarenih glumaca. Veoma solidni Miloš Krstović, Isidora Rajković, Milić Jovanović, Čeda Štajn, mladi Ivan Vidosavljvić i provereni Katarina Mitrović, Aleksandar Milojević i Nikola Milojević upravo zbog toga nisu zablistali u pravom svetlu u ovoj predstavi kojom, bez obzira na pojedine primedbe, kragujevački teatar beleži vredan poen u sezoni.
Zamisli, ja sam u žiriju!
Prvi koje sam po dolasku u Maribor sreo, na samom ulazu u Slovensko narodno gledališče, bili su je moj stari znanac Dragan Živadinov i njegova supruga slikarka Ljudmila. Prvo što mi je s vrata, sa izvesnom nelagodom rekao, maltene pre pozdrava, bilo je: 'Zamisli, ja sam u žiriju Borštnikovih sretanja!'
Stari avangardist (eto i taj je oksimoron moguć!) već svojom jarko crvenom 'oblekom' razlikovao se od velike većine ostale publike sredovečnih funkcionera i umetnika klasične orijentacije, u sivim odelima i sa ozbiljnim kravatama.
Nisam imao priliku da reagujem. Sutradan sam ponovo sreo Živadinova, tog tvorca najradikalnijih eksperimenata u Sloveniji 80-ih sa kojima je bio i na Bitefu. Svoja traganja je nastavio 1995. projektom Noordung i koji će trajati do 2045. godine i koji uključuje i njegovih sedam boravka u bestežinskom uz pomoć ruskog kosmanautskog programa.
Nastavio je priču na temu žirija. Borštinikovi susreti su odlučili da jednu nagradu dodele za najupešniji slovenački teatarski eksperiment. I zato je on to prihvatio.
Ja sam mu priznao da sam osetio izvesno snebivanje što je u žiriju i rekao mu da on, kakav god imao odnos prema pozorišnom meinstrimu u Sloveniji, ne može sa rukama u džepovima da ne prati šta se u glavnom toku događa. On je intergralni deo celine uspešnog slovenačkog pozorišta i mora imati poštovanje i za taj 'klasični' segment, jer da toga nema, ne bi bilo ni njega, kao razlike, kao alternative, kao nečeg drugog. Rekao sam mu da on ima sve razloge da poštuje ozbiljnost sa kojom njegove slovenačke kolege rade ono što on radi drugačije.
Nije mogao da se ne složi. I čini mi se da je bio zadovoljan što sam tako shvatio njegovo prvo zvanično prisustvo na Borštnikovim sretanjima, i to kao onoga koji vaga, koji ceni, koji nagrađuje.
