Izvor: Blic, 09.Dec.2005, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Četvrt veka
Četvrt veka
Na današnji dan, pre dvadesetpet godina, ubijen je na ulici, kao pas (ili kao srpski premijer), Džon Lenon. U serijalu velikih smrti generacijskih predvodnika koji je trajao od šezdeset i devete i smrti Brajena Džounsa, Lenonova smrt stoji kao završni akord jedne pesme o nadi, potrebi za utopijom, želje za nemirenjem. «Svetu je potreban novi delirijum», mislio je Sioran. «Sve što ti treba je ljubav», držao je Vinston O’Bugi, alias Dž. L.
Osamdesete >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << godine, nekih pola godine ranije, umro je Tito. Tu smrt sam doživeo kao dobru priliku da se odsustvuje iz škole, gubi nastava zbog raznoraznih počasnih stražarenja, obilazaka, mimohoda i dežurstava. Lenonova smrt, pak, bila je smrt jedinog čoveka čiju sam sliku imao na zidu. Izvinjavam se: jedinog muškarca. Iako bejah mlađahnim pankerom (pankerčetom) u to vreme.
Tada nisam znao ono što znam sada: Lenonova smrt, a ne pad Berlinskog zida, recimo, jeste kraj epohe nadanja, konačna prevlast epohe skepse, završna presuda na procesu protiv mišljenja o boljitku kao pokretača sveta. Ovo ne znači da lenonovska razorna ironija nije dobila svoje nastavljače. Još manje je bila reč o smrti hipika koji ne saobražava sa stvarnim svetom u izmaglici kanabisa i sumraku uma pod kokainom. Da, Džon Lenon jeste bio pop-zvezda, ali takva koja je iz naručene limuzine izašla na sveži njujorški vazduh, bez telohranitelja, osmog decembra uveče, da tamo i ostavi svoj život. Imao je četrdeset godina, i najmanje deset ključnih pesama za nečije živote.
Sećam se da je, tada, Dušan Makavejev, u kratkom pisamcetu u Ninu, predložio da se na onaj deo Central parka koji se zove Strouberi filds, prema jednoj od tih ključnih pesama, pošalje parče našeg tla, naše teritorije. Ne znam da li je to urađeno. Ako se osvrnem na proteklih četvrt veka, mislim da nije.
A trebalo je.
Puno srce
'Elizabethtown' reditelja i pisca scenarija Kamerona Kroua
Već u svojim filmovima 'Džeri Megvajer' (l998) i 'Put ka slavi' (pravi naslov 'Almost Famous',2000), koji su ga izbacili u prvi red američkih reditelja, Kameron Krou je pokazao da je odrastao uz rok, filmske uzore poput Frenka Kapre i Bilija Vajldera. Posle priličnog debakla sa filmom 'Vanilla Sky', Kameron nam sada donosi romantičnu komediju, sa elementima roud-muvija, porodičnog cirkusa kao parodije ostvarenja američkog sna. U filmu 'Elizabethtown' (god. proizvodnje: 2005. trajanje: l20 min.), koji je po običaju radio po sopstvenom scenariju, ponajmanje je važna osnovna ljubavna priča, premda nju nose nove zvezde u usponu, Orlando Blum i Kirstin Danst. Sve ono naokolo je mnogo zanimljivije i izazovnije, sa mnogo dobrog i sočnog humora koji proističe iz pronicljive percepcije američke svakidašnjice. Glavni junak Dru Bejlor (Orlando Blum) je dizajner sportske obuće koja 'zviždi', što kompaniju u kojoj Dru radi zavija u crno.
U času kad razmišlja u samoubistvu, stiže mu vest da je njegov otac umro u poseti rodnom gradu Elizabettaun. Odlazi da sahrani oca, u avionu upoznaje vedru, neodoljivu stjuardesu Kler (Kirstin Danst) koja će mu ubrzo otkriti da je najvažnije biti zaljubljen. Očev deo porodice živi u Kentakiju, neprestano ga oslovljava sa 'vi u Kaliforniji', a on zaludno podseća da njegova majka Holi (Suzan Sarandon) i sestra žive u Oregonu. Za to vreme majka ubija bol učeći da stepuje, šira porodica se guši u dobroj hrani, setivši se povremeno šta ih je okupilo.
Povezujući sve ove slike_arhiva iz života u dobrom humornom i ciničnom duhu, uz obilatu upotrebu dobre muzike, ponajviše kantrija, Kameron čak i trenutak polaganja kovčega donosi kao kalambur koji se povremeno ne može izbeći. Orlando Blum i Kirsten Danst igraju tačno onako, sa lakoćom i vedrinom, kako se tražilo, a svojih pet minuta ima i Suzan Sarandon, junakova majka koju u Kentakiju svi mrze jer je odvukla njihovog dičnog sina čak 'u Kaliforniju'.
