Izvor: Politika, 19.Apr.2008, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Čestitka za Oskara Nimajera
Nezapamćeno je da je jedan arhitekta u jednom projektantskom dahu projektovao i izgradio čitav jedan grad sa toliko velikih i značajnih objekata. Danas je Brazilija moćna, prestižna i jedinstvena svetska prestonica kojom se Nimajer ponosi
Nema ozbiljnijih velikih novina i medija u svetu koji nisu propratili i zabeležili stoti rođendan Oskara Nimajera, najvećeg živog arhitekte današnjice ili, kako je najčešće rečeno, „gurua dizajna HH veka”, autora sa >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << (Lucio Kostom) urbanističkog plana Brazilije i projektanta svih javnih objekata, na dan otvaranja, nove brazilske prestonice. Takođe, autora velikog broja impresivnih i osobenih građevina, građenih na nekoliko strana sveta, a koje su markirale arhitekturu HH veka.
„Politika” se priključuje ovom svetskom događaju i upućuje čestitke velikom maestru, sa nekoliko dodatnih razloga u odnosu na druge zbog toga što je naš list, jedan od najstarijih evropskih listova, samo neku godinu ranije, takođe slavio svoj stoti rođendan. Pored toga „Politika” je preko svog kolumniste, koji je potpisnik ovog teksta, u kontinuitetu čitavih 45 godina u svojoj rubrici „Arhitektura u svetu i kod nas” permanentno pratila stvaralaštvo Oskara Nimajera, od dana od kada je vaš kolumnista zajedno sa tada mladim arhitektom Joakimom Gedisom, pre 48 godina, bio na pragu Nimajerovog doma odakle se prostire veličanstveni pogled na zaliv Guanabaru i njenu lepoticu Kopakabanu, ovenčanu dramatičnim siluetama famozne Glave šećera, očevidno prve i trajne fascinacije ovog velikog stvaraoca.
Da ovi redovi budu više od kurtoazne čestitke postarala se neka srećna zvezda koja je 1960. godine, kada se iz eks-Jugoslavije nije moglo putovati van njenih granica, odvela vašeg kolumnistu na tada svetski događaj, inauguraciju Brazilije. On je, tada, opčinjen monumentalnim dimenzijama i fasciniran graditeljstvom kojim čovek i arhitektura zaposedaju golu pustoš, pretvarajući je u veliku tektonsku civilizacijsku ploču, snimio taj trenutak arhitektonske istorije. Iz te arhive su priložene fotografije iz kojih se vidi prvi rudimentarni izgled i nezavršenost grada.
Nezapamćeno je da je jedan arhitekta u jednom projektantskom dahu projektovao i izgradio čitav jedan grad sa toliko velikih i značajnih objekata, a takođe, i to da je sve radio za više interese nacije, uz uobičajenu redovnu službeničku platu. Danas je Brazilija moćna, prestižna i jedinstvena svetska prestonica kojom se Nimajer ponosi tako što kaže: „Braziliju možete voleti ili ne voleti, ali takvog grada izniklog na pustoj crvenoj ledini nema nigde sličnog na svetu.”
Da bi se sve ovo potpuno razumelo treba napomenuti da u vreme građenja novog grada nije bilo puteva za ovu oblast Podamazonije i da je sav graditeljski materijal uglavnom transportovan avionima.
Posle Brazilije Nimajer gradi veliki broj uvek inovantnih građevina, napušta prav ugao i predaje se, niko tako kao on, ovoidnim, sinusoidnim oblicima koji postaju spiritus njegove arhitekture, manir koji intrigira svetske kritičare te arhitekture u tumačenju te njegove opsednutosti zalučenom linijom. Jedni smatraju da su to obline talasa sa razuđenih obala Guanabare, drugi kažu da su to zavodljive obline nagih tela prepletenih na plažama Botafoga, a sam Nimajer se u to umešao svojom izjavom: „obline žena koje svakodnevno gledam na Kopakabani zajedno sa morem i planinama Rija su bile od presudnog značaja u mojim najznačajnijim delima”. Ali, ono što Nimajer ne kaže, a što stručnom i učenom oku ne može da promakne, to je činjenica da je Brazil prepun bogatog portugalskog baroka, euforično razuđenog u čudesne spletove složenih uvojaka i voluta što je moralo u podsvesti svakoga stvaraoca da ostavi tragove.
Nimajera, večitog bonvivana i ubeđenog ateistu, godine nisu mogle menjati, čak se čini da ga je hedonizam uvodio u nove stvaralačke podvige. Nagrađen je nagradom Britanskog kraljevskog instituta za arhitekturu, a 2002. godine dodeljena mu je Prickerova nagrada koja se rangira kao arhitektonska Nobelova nagrada. Oskar Nimajer i danas najaktivnije projektuje i gradi i to na velikim projektima u svojoj zemlji i inostranstvu, potvrđujući onu paradoksalno lucidnu „Politikinu” floskulu, iskazanu za njenu stogodišnjicu: „Potrebno je sto godina da se postane mlad”.
Jedan knjižurak u Kraljevini Jugoslaviji zvao se: „Od srca srcu”. Slično, danas jedan stogodišnjak, drugom stogodišnjaku od srca poručuje: srećna Vam uspešna mladost.
Mihajlo Mitrović
[objavljeno: 20.04.2008]
