Izvor: Politika, 05.Nov.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Cenzura zbog mačora
Rumunska pesnikinja Ana Blandijana, čije se ime često spominje u pričama oko Nobelove nagrade za književnost, zabranjivana zbog pesme u kojoj je mačku pozajmila osobine Nikolaja Čaušeskua
INTERVJU
ANA BLANDIJANA
Ana Blandijana, jedna od vodećih savremenih rumunskih pesnikinja, ovih dana boravila je u Beogradu gde joj je na 52. Sajmu knjiga uručena književna nagrada "Bogorodica Trojeručica" fondacije "Ivanka Milošević" iz Čikaga.
Blandijana je, inače, književni >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << pseudonim Otilije Valerije Koman. Prvu zbirku pesama "Prvo lice množine" objavila je 1964. Sledile su "Ahilova peta", "Treća tajna", "Oko zrikavca", "Arhitektura valova"... Herderovu nagradu za poeziju dobija 1982. U vreme režima Nikolaja Čaušeskua (vladao od 1965. do 1989) više puta bila proganjana i zabranjivana.
Razgovor za "Politiku" sa rumunskog je prevodio pesnik Petru Krdu.
Kako doživljavate nagradu "Bogorodica Trojeručica"?
Ovo je prva nagrada koju sam primila a da zaista ima veze sa mojom porodičnom tradicijom i religioznim vaspitanjem. Moj otac je bio sveštenik i umro je nekoliko dana po izlasku iz zatvora. Kada je govorio u crkvi, uvek je oko sebe okupljao mnogo ljudi i zato je kasnije zatvaran. Došla sam do presude zbog čega ga terete, u kojoj piše da je bio protiv dijalektičkog materijalizma. Pa, naravno da je bio protiv, verovao je u boga... Politički gledano, smetali su njegovi osvrti na naš život, na teror, a na taj način stvoren je otpor protiv komunističkog režima.
Kakve ste Vi posledice trpeli?
Imala sam tri perioda kada sam bila zabranjivana. Prvi, kada mi je bilo 16 godina. Otac je bio u zatvoru, a ja sam dve pesme objavila pod pseudonimom. Znala sam da pod očevim prezimenom ne mogu da ih štampam. Međutim, služba bezbednosti je radila veoma dobro i otkrila da sam ćerka tog sveštenika i svim književnim listovima u gradu poslato je cirkularno pismo gde se otkriva da se iza mog pseudonima krije neprijatelj rumunskog naroda. Drugi period, od 1985. bio je nešto bolji. Ponovo sam debitovala, a u književnim krugovima sam maltene više bila poznata kao zabranjeni pisac nego kao pisac. Zbog četiri nove pesme, opet cenzura. I treći period bio bi definitivna zabrana da nije došlo do pada režima. Napisala sam dečju pesmu o mački, kroz finu parodiju na režim para Elena–Nikolaje Čaušesku.
Mačka je bio Čaušesku ili...
Čaušesku je bio mačor, moj junak, i zamislila sam da mu je slava došla glave. Mačor je imitirao Čaušeskuove gestove. Moje knjige su posle toga izbačene iz biblioteka. Godine 2000. osnovan je Savet za istraživanje policijskih dosijea, gde je svaki građanin mogao da potraži svoj dosije. Za moj su rekli da ne postoji, i do danas ga nisam dobila. Podsetiću i da su 1987. pred našom kućom uvek stajala kola u kojima je sedeo neki čovek. Mogla sam da izlazim iz kuće, ali sam mislila da me prisluškuju, i to se pretvorilo u košmar. Niko od prijatelja nije više imao hrabrosti da dođe kod nas, a onda su nam prekinuli i telefonsku vezu. Bio je to takav mir oko mene da danas, kada živim u ovoj gužvi, sanjam period kada ništa drugo nisam radila sem što sam pisala. Tada sam i završila roman "Fioka za aplauze", a upravo je ta stvarnost bila osnovni materijal za knjigu. Što sam više trpela, više sam pisala; u Nemačkoj su knjigu predstavili pod sloganom: "Knjiga koja mi je spasila život".
Angažovali ste se politički, a mogli ste da postanete i visoki funkcioner da ste hteli.
Nikada nisam htela da se kandidujem ni za šta. Decembra 1989. obavestili su me da sam izabrana u vladu. Imena članova su saopštena 22. 12. a prvi sastanak održan je 26. 12. Tokom ta četiri dana streljan je Čaušesku. Toliko su insistirali da uđem u vladu da sam shvatila da samo žele da me stave u izlog, kako bi iza paravana radili šta hoće. Odbila sam, i osnovala građanski savez u kojem je bilo na hiljade ljudi, koji je bio kontrasnaga novom pokretu koji je preuzeo vlast i postepeno menjao atmosferu u zemlji. Setimo se i perioda kada je Čaušesku želeo da bude šef što brojnijeg naroda, pa je naredio da žene rađaju po petoro i više dece. I to sam opisala u pesmi "Dečji krstaški rat". Žene nisu smele da idu na abortus kod zvaničnog lekara, jer je on morao da ih pregleda samo u prisustvu pripadnika policije. Zato su išle na ilegalne abortuse koji su se odvijali u srednjovekovnim uslovima. Na hiljade žena je tako umrlo.
Da li je nacija brojčano uvećana, kao što je Čaušesku želeo?
Natalitet se jeste povećao. Kada je sloboda, natalitet se smanjuje jer sloboda to dozvoljava. Sada nas je sve manje, jer ljudi odlaze iz zemlje. U Italiji, gde sam upravo bila, najveću manjinu čine Rumuni. Na svakom koraku su me dočekivala deca koja recituju na rumunskom.
Vaše se ime često spominje u razgovorima oko Nobelove nagrade. Kako gledate na sve češće nagrađivanje pisaca sa jasnim političkim stavom (Gras, Pinter, Pamuk)?
Nema nikakve tajne da je Nobelova nagrada politička nagrada, i to leve orijentacije. Veliki pisac Mario Vargas Ljosa nije je dobio jer nije levičar. Što se mene tiče, previše sam pisala protiv komunista da bih dobila Nobela. Htela bih da se u Srbiji zna da sam u Rumuniji sa suprugom osnovala muzej posvećen žrtvama komunizma, koji je danas pod okriljem Saveta Evrope. Eto još jednog argumenta da tu nagradu ne dobijem, a bila bih srećna da žiri pokaže da ta nagrada nema veze sa politikom.
Nijedan rumunski pisac nije dobio Nobela...
Rumuni su opsednuti time i to je, naravno, velika nepravda. Odnos rumunske i poljske književnosti ipak nije jedan prema četiri, koliko nobelovaca imaju Poljaci. U pitanju je i neznanje Rumunije da internacionalizuje svoje vrednosti. Nadam se da se veliki pisci neće dokazivati tako što će postati pisci drugih jezika ili zemalja, da bi dobili ovu nagradu.
Pričate o svojim životnim strahotama, a boja koja se najviše pominje u vašoj poeziji je bela. Ništa tamnije?
Bog mi je pomogao da uvek vidim bolju stranu stvarnosti. Postoji u Rumuniji šala na ovu temu: Koja je razlika između pesimiste i optimiste? Pesimista kaže: Lošije se ne može. A optimista kaže: Može se!
Mirjana Sretenović
[objavljeno: 05.11.2007.]
