Izvor: Politika, 16.Mar.2014, 23:04 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Cena jezičkog pluralizma
Reč prevođenje u bosanskom kontekstu zvuči toliko glupo da se u mnogim institucijama danas govori o „lektorisanju”
Pokušaj jednog vozača kamiona iz Prijepolja da krajem februara izbegne odgovornost pred sudom u Čačku, tvrdeći da ne razume srpski jezik izazvao je lavinu reakcija, od podsmeha do uvreda. Ali, čak i kada ne proizvodi apsurdne situacije, dosledna višejezičnost je jako skupa. Štaviše, za odnos prema jezičkom pluralizmu vezane su neke jako neprijatne >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << i ružne istine.
Analizirajući podatke iz 190 zemalja, grupa naučnika sa Harvardskog instituta za ekonomska istraživanja je zaključila da su zemlje u kojima se govori više jezika, po pravilu, siromašnije, imaju niže stope rasta i manje „kvalitetnu vlast” od onih koje su jezički homogene.
Iako SAD nemaju zvaničan jezik, odbrana jezičkog jedinstva je bila prioritet svih američkih administracija i važnih institucija. „Mi imamo mesta samo za jedan jezik u ovoj zemlji i to je engleski jezik. Nameravamo da obezbedimo da retorta pretvara naše ljude u Amerikance američke nacionalnosti, ne u stanare nekog poliglotskog pansiona”, reči su kojima je predsednik Teodor Ruzvelt izrazio logiku izgradnje nacije koju su izabrali milioni ljudi iz raznih delova sveta.
Kao i SAD, većina zapadnih zemlja su počele da sprovode inkluzivnije jezičke politike tek kada su postale jako bogate i stabilne. Na početku dvadesetog veka jedino su Kanada i Švajcarska priznavale i teritorijalnu autonomiju i jezik manjina kao zvaničan. Uvažavanje jezičkih prava je u Španiji počelo tek sedamdesetih, u Velikoj Britaniji devedesetih dok Francuska i dalje odbija da omogući pripadnicima autohtonih i doseljeničkih manjina da u komunikaciji sa institucijama koriste maternji jezik.
I u Nemačkoj je jednojezičnost decenijama bila cilj agresivnih politika koje su trebale da poprave nedovršenu nacionalnu državu. Ipak, kako u knjizi „Nemački identitet” piše Harold Džejms, početkom 20. veka čak sedam odsto stanovništva još nije govorilo nemački. Jezičko ponemčenje je konačno ostvareno u predvečerje Prvog svetskog rata zahvaljujući etničkom čišćenju manjina, uglavnom Rusa i Poljaka, ali i nametanju 1877. godine nemačkog kao jezika na kome se mora govoriti u sudovima.
Nasilna „jezička racionalizacija” predstavlja odličan primer „merdevina” koje su zapadne zemlje iskoristile kako bi postale bogatije – i zatim odbacile. Mnoge od represivnih i zločinačkih evropskih politika su vremenom delegitimisane i više nisu na raspolaganju državograditeljima u zemljama Trećeg sveta.
Ni danas nije teško videti zaštu su vladari evropskih država vekovima insistirali na ostvarivanju jednojezičnosti kao preduslova funkcionisanja dobrog i efikasnog obrazovnog i poreskog sistema, vojske i pravosuđa. Iako postoje i drugi čionici, Podsaharska Afrika, jezički najheterogeniji deo sveta, istovremeno je i najsiromašniji.
U većini zemalja južno od Sahare se govori nekoliko desetina jezika i jedino racionalno rešenje u ovim „državama bez većine” je da zvanični jezik bude jezik bivših kolonijalnih gospodara. U onima koje su manje heterogene i bogatije, nekoliko jezika je dobilo staus zvaničnog – čak jedanaest u najbogatijoj Južnoj Africi. Ali u Beninu, zemlji sa oko sedam miliona siromašnih stanovnika i više od 50 jezika, ustav postoji samo na francuskom, a na fakultetima se nijedan predmet ne predaje na nekom od domaćih jezika.
Benin je jedna od 22 afričke zemlje u kojima je francuski zvanični jezik. To jeste rešilo neke velike probleme, ali poricanje prava na obrazovanje na materjem jeziku ne predstavlja jedinu negativnu posledicu jezičke racionalnosti u hronično gladnim zemljama. Svako ko je pokušao da nauči francuski razumeće koliko je teško opismeniti se na jednom toliko teškom jeziku. U Burkini Faso, na primer, ume da piše samo 28 odsto stanovnika iako mnogi od nepismenih dobro govore francuski.
Nažlost, za višejezičke države, bile siromašne ili bogate, ne postoji rešenje koje ne stvara nove probleme i bizarne situacije. U Kvebeku, delu Kanade u kome se govori francuski, na saobraćajnom znaku koji nalaže zaustavljanje piše „Arrêt" – a u Francuskoj anglofonsko „Stop”.
Ipak, postdejtonska Bosna predstavlja rudnik lingvističkih apsurda. U parlamentu postoji služba koja se na jednom od tri bosanska novogovora zove „Odjel za prevođenjei lektorisanje Parlamentarne skupštine BiH”. Devojku koja se među prvima prijavila na konkurs za „lektora” za srpski jezik član komisije je pitao da li može da prevodi i na druga dva jezika. Odgovorila je da joj francuski nije dovoljno dobar, ali da na engleski sigurno može. Nije razumela pitanje. Mislio je na hrvatski i bošnjački.
Reč prevođenje u bosanskom kontekstu zvuči toliko glupo da se u mnogim institucijama danas govori o „lektorisanju”. Sa ovom bosanskom„lekturom” se teško nosi i Kancelarija visokog predstavnika, izdašno finansirana administracija zapadnog prokonzula koji vlada krhkom državom. Ako odete na verziju sajta na srpskom jeziku, ispod ćiriličnog naslova „Najnovije vesti” naći ćete skoro isključivotekstove na engleskom. Doduše, moći ćete da saznate da se Dejton na srpskom kaže „Dauton”. Na sajtu moćne kancelarije dejtonski ustav nije dostupan ni na jednom od lokalnih jezika. Istini za volju, slično kao i u Beninu, zvanična verzija najvišeg pravnog dokument postoji samo na engleskom jeziku.
Jezička pitanja su često politička i zato birokratama u Sarajevu i sudiji u Čačku ni razum ni nauka neće biti od velike pomoći. Iako ne postoji jedinstven, univerzalno prihvaćen kriterijum, svi (pravi) stručnjaci nam sugerišu isto – bošnjački, hrvatski i srpski su isti jezik sa tri imena. Jedna od racionalnih odluka Haškog tribunala je da jezik kojim govore naši „loši momci” i njihove žrtve nazove „bosanski, hrvatski ili srpski”. Drug Tito je bio još praktičniji, ali to je luksuz kojim raspolažu samo diktatori. Mi smo izabrali demokratiju, a ona ume da bude preskupa.
----------------------------------------------
Jezički rašomon
Pisanje ovog teksta je uključivalo retku novinarsku dilemu – kako nazvati glavnu temu, jezik o kome je reč, bošnjački ili bosanski? Kao i mnogi čitaoci „Politike”, jezik kojim govore Bošnjaci zovem bošnjački. Mislim da je to sasvim razumno i pristojno – novo ime jednog naroda u saglasnosti je sa novim imenom jezika koji govori.
Da to mnogima u Sarajevu nije po volji shvatio sam još februara 1996. godine. Novinar jednog čitanog magazina je tražio da njegov jezik nazivam „bosanski”. Moj argument je bio da, ako su naši jezici različiti, onda on ne može da određuje kako ću ja govoriti na mom jeziku. Pozvao sam se i na to da se za jezik koji govore Englezi na srpskom kaže „engleski” a ne „ingliš” pa, po analogiji, i „bosanski” na srpskom može biti „bošnjački”. Pošto je kolega rekao da Englezi ne žive zajedno sa nama i da je moj primer loš, stigli smo do Roma. Podsetio sam da ne kažemo „romani” već „romski”. Promenio je temu, a ja sam od tada njegov jezik u Sarajevu uvek zvao „naš jezik”.
----------------------------------------------
Fatalna abeceda
U Nigeriji je pismo postalo pitanje života i smrti. Zapadni mediji „Boko haram”, naziv islamističke organizacije čiji pripadnici već pet godina terorišu stanovništvo severne polovine ove velike zemlje, obično prevode kao „zapadno obrazovanje je zabranjeno” ili „pozapadnjačenje je zabranjeno”. Ali neobični naziv ove militantne sekste ističe suprotstvalje korišćenju latiničnog pisma. „Boko”, iskvareni izgovor engleske reči book (knjiga), na hausa jeziku znači azbuka i predstavlja naziv za verziju latiničnog pisma koju su razvili hrišćanski misionari.
Zoran Ćirjaković
objavljeno: 17.03.2014.
