Izvor: Blic, 26.Jun.2004, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Celuloidna gluma
Celuloidna gluma
Ovih dana mi je došla do ruku jedna teška knjiga. Nije teška kao štivo (naprotiv, vrlo je zabavna), već je teška u doslovnom smislu reči, kakve su obično dobri i korisni leksikoni. Reč je o knjizi 'Nezaboravni XX veka Holivuda' Sandre Skoko, našeg grada list, koja živi i radi u Londonu. Knjigu je izdao beogradski Centar film i Grafiti studio Maribor. Nije reč o klasičnom leksikonu, već o esejističko-biografskom prikazu holivudskih glumaca, deset 'veličanstvenih' >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << reditelja i sto najboljih američkih filmova, sve to iz naglašeno subjektivne perspektive, ali ipak sa kriterijumima koji se mogu u rezultatu nazvati i objektivnim.
Prelistavajući nekoliko dana ovu knjigu, razmišljao sam o meandrima biografija filmskih glumaca u SAD. Velika većina su debitovali u pozorištu, čak i oni koji su rasli u kulisama holivudskih studija. A neki su na vrhuncu karijere bili isto tako zvezde Brodveja koliko i Holivuda, na primer Marlon Brando.
Mnogo je zanimljivije kako su američki glumci glumili u ta dva medija. Za razliku od francuskih glumaca, koji su morali naglašeno verbalni pozorišni stil francuske škole u filmu da prilagode zahtevima filmskog realizma, američki glumci nisu imali taj problem. Anglosaksonska glumačka škola, pod uticajem Stanislavskog, ne pravi bitnu razliku između glume na daskama i na celuloidu. Osim toga svaki prosečni Amerikanac (kako mi to reče Makavejev), oseća se porirodno pred kamerom.
Napisano je brdo knjiga o toj razlici, ali u praksi probleme razlike se pojavljuju samo ako postoji bitna razlika između pozorišne tradicije jedne nacije i filmskih potreba. Praksa filmske industrije pokaže se uvek jačom od pozorišnih navika kakve god one bile.
