Izvor: Politika, 05.Nov.2011, 23:51 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Čekaonica anti-urbana
Čemerna čekaonica u kojoj se, brzo stareći, otrajava za ispravu, zaposlenje, lekarski pregled, operaciju, vrtić, stan... ostaće zato i dalje mučna metafora našeg društva. Osim onih koji se u čekaoničkim redovima lako snalaze, danas su tu i oni naučeni da svoj red strpljivo sačekaju, ne preskoče i ne zaobiđu, ali su upravo zato, porazno, građani drugog reda
U uzanom i ružnom hodniku tridesetak ljudi tiska se u dugačkom redu. Zidovi hodnika su dopola zeleni kao u >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << bolnicama, nema prozora, samo zatvorenih vrata, svetlo je tu od ranog jutra veštačko. Na vratima su ispisane brojne poruke upozorenja, mnoge lepljene jedne preko drugih. Kako provetravanja nema, diše se ustajao i kiseli vazduh, a stoji uz kantu za đubre, električnu utičnicu, stolicu koja je jednom bila fotelja, a ponajviše i ponajgušće, tik uz vrata. Kada je tišina, usahli pogledi čekača uprti su u tačke: cipele, svoje i tuđe, deo zida, natpis na vratima, smolavi linoleum poda. Bez izuzetka je u hodnik svako ugnan kao u tešku moru, ali je u svom htenju da se domogne šaltera iza vrata s protokom sati jači, vođen ciljem koji je iz minuta u minut sve značajniji. Čekanje je začaranost, zapisao je Bart, istkano od zabrana, u beskraj, do sramote.
U hodniku se sudaraju dva sveta: oni koji čekaju i oni koji tu nameru nemaju. Ovi drugi, besprizorno izdelanim prečicama, na različite načine prebacuju sebe u polje šalterske Arkadije – bolesni su, iznemogli ili jednostavno drski. Docnije, obavljenog posla ili s nekom potvrdom u ruci kao debelim ulovom, uglavnom izlaze razvedreni i ozdravljeni, tobož zahvalni dugačkom redu iz kojeg su utekli da pomognu sebi i odmognu svima.
Kroz ista vrata, takođe, bez kucanja i ćutke, namršteni, poslovno žurni i silni, sve vreme ulaze i ljudi kojima brojevi ne trebaju, oni koji svoj red znaju da zakažu sami, preko i mimo svakog reda. Kada se to desi, čekaonica se uskomeša i svi ozlojede, neko opsuje, neko prevrne očima, pa se u zajedničkoj muci opet svi umire i ućute.
Prostori čekanja
Previše je ovakvih prizora moralne i druge bede u čekaonicama širom Srbije, a ovaj je iz centra Beograda. Paradoksalno jeste, ali ti prostori poniženja, zgaženog građanskog dostojanstva, prekorednog čudoređa, potkupljive i lopovske prakse, stanice su policije, državnih ispostava u čijoj su nadležnosti, uz mnogo šta još, upravo red, zakonitost, zaštita pojedinačnog prava, poštovanje propisa. Najposle i izdavanje onih isprava koje jamče ime i prezime, uz ostavljene otiske i fotografije, posredno odvraćaju od pomisli da se nedela isplate, ali i one druge, s kojima bi se najradije otpravili na put. No, nema tog građanina kome se nije javila primisao na makar sitno nepočinstvo samo da zaobiđe tu čekaonicu koja ga ista dočeka svaki put kada se u nju vrati, a institucije države tom prilikom još jednom obezvrede, omalovaže i zamrze. Pa i ona da se tu više nikada vratiti neće, samo ako se dokopa pasoša: kao mesto sticanja prvih takvih pomisli i želja, kao državni prostor na granici matice i dijaspore, čekaonica je označitelj i svih ovdašnjih putovanja bez povratka.
Od svih prostora, čekaonica je takođe najbliža vremenu, jer ga okuplja i rasteže u trajanje, zaustavlja svakodnevicu i njenu mnogolikost pretvara u jednolikost cilja. U njoj su, zato, naročito zapletene brojne socijalne, mentalitetske i patološke pojave, ali je ona kod nas po pravilu ishod najnižeg shvatanja kulture prostora. Da su privatni, mogli bi biti po volji i mogućnostima vlasnika, slika njegovog ukusa i obrazovanja, ali su to prostori državni, koji stoje van sistema urbaniteta i osnovne civilizovanosti. Kao takvi, oni u naše vreme prenose drevnu suprotnost između dvorskih i pučkih prostora, pri čemu je razlika nevelika, prvi su danas pretežno namenjeni državnoj reprezentaciji i administraciji, a drugi građanima, i to na način da mnogi ne zaslužuju ni funkcionalnost ni dignitet, nekmoli projektantski intelekt i pragmu.
Naviknuta na sankcijske redove, koji su se prelivali na ulice i trgove uz banke i prodavnice, pa i one postsankcijske ispred pošta i najnovije u stanicama policije, mnoga je svest o uslovima, prostorima, trajanjima i razlozima čekanja ovde omamljena i zbunjena. Ne tako davno, u satelitski vidljivim redovima kod Londona ili na Trgu Republike kopnilo je staro i mlado, na donetoj stolici ili bez nje, danju i noću pod kišnim ili vedrim nebom; mnogi su izučili čekanje kao plaćeni posao. Uz takva krajnja iskustva postalo je sasvim prihvatljivo da najprostiji koridori i komunikacije u policijskim pa i opštinskim i bolničkim zgradama, poput prolaza, hodnika, čak i stepenica, budu čekaonice, tim zgodnije što su unutar zidova i pod krovom.
Naličje balkanstva
Odlaganje da se ova oblast uredi čvrstim standardom u kome bi fizičke dimenzije čoveka i njegova udobnost bile jedino merilo, a dostojanstveni i oplemenjeni prostor ulivao poštovanje pa i uvodio intrinsični red, ima dublji razlog no što su materijalne nevolje i bolesti tranzicije. U neorganizovanim, skučenim i antiurbanim prostorima mrlja, tame i teskobe, mnogo šta je mutno i moguće, na dohvat kvake i veze, svaki je red moguće izvrnuti u haos koji skriva i tragove zameće, a dokument, lični, pa i državni, dobaviti poistiha i ispod ruke, uz vragolasti mig i „dođem-ti” po ramenu. Kolektivna i pojedinačna odgovornost pri tom mahom izostaje: za sve je kriv Drugi, koga zapravo i nema.
Ko zna koji put društvena stvarnost se tako ističe naličjem svoga balkanstva, okovana bilmezlukom i lopovlukom i utegnuta u stege zaostalosti i nekulture. Upitanost i jed zašto se naši postupci u svetu danas odmeravaju više krivicom a manje zaslugom, sa stotinu predostrožnih poravnanja i uvek s lošije strane, uz hiljade računa i prekih uslovljavanja, stalno ponavljano čuđenje zašto su već unapred vrednovani, svedoče o problemu koji kao zajednica nikako da razumemo, a on je u biti samo naš. Čemerna čekaonica u kojoj se, brzo stareći, otrajava za ispravu, zaposlenje, lekarski pregled, operaciju, vrtić, stan... ostaće zato i dalje mučna metafora našeg društva. Osim onih koji se u čekaoničkim redovima lako snalaze, danas su tu i oni naučeni da svoj red strpljivo sačekaju, ne preskoče i ne zaobiđu, ali su upravo zato, porazno, građani drugog reda. Hteli ne hteli, duhom se onda razmahuju daleko odavde i okreću tome kao blagom suncu. Kada se ovde stasa u obrazovanosti i vrlini, razluče i usvoje prave vrednosti, iz grla strani jezik propeva nalik svome, a pri tom dobro očeka što se dočekati ne može, odavde se uglavnom odlazi. Kada organizujemo i upristojimo prostore svoga čekanja do snošljivosti, do predvidljivosti i saznanja koliko ćemo još čekati, pa čekanje najzad i sasvim proteramo iz života, tada možda sva ostajanja nadbroje sva odlaženja.
Pretrajavanje u ponižavajućem čekanju ugrozilo je opasno i sam smisao cilja, kao u onog zaljubljenog carskog činovnika o kome je pisao već pomenuti Rolan Bart. „Pripašću vam”, kazala mu je milosnica, „kada u mom vrtu, pod mojim prozorom budete proveli stotinu noći čekajući me dok sedite na stoličici”, Ali, devedeset i devete noći, mandarin se diže, stavi stoličicu pod mišku i ode.
Slobodan – Giša Bogunović
objavljeno: 06.11.2011.
