Izvor: Politika, 11.Apr.2008, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Čekam poziv iz Beograda
Ima nečega u tome kako se jezik kreće u brzom ritmu života, u kojem, istina, ima i mnogo tuge
EKSKLUZIVNO
Volela bih da dođem u Beograd, čekam poziv. Tako sam blizu sada, to je tako tužno, rekla je, ekskluzivno za „Politiku”, Kiran Desai, poznata indijska književnica koja živi u Americi, dobitnica nagrade „Man Buker”.
Kiran Desai je od 7. do 11. aprila bila gost svog hrvatskog izdavača „Algoritam”, čijom ljubaznošću >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << smo uspeli da sa njom obavimo telefonski razgovor za naš list. Inače, romani Kiran Desai „Halabuka u voćnjaku guava” i „Nasleđeni gubitak” objavljeni su i kod nas, u izdavačkim kućama „Klio” i „Mono i Manjana”. Za „Nasleđeni gubitak” Kiran Desai je 2006. godine dobila Bukera, priznanje koje je njenoj majci, takođe poznatoj književnici Aniti Desai, izmaklo čak tri puta. Kiran Desai piše o prožimanju i sudaranju različitih kultura, indijske, britanske i američke, o siromaštvu, fundamentalizmu, globalizaciji" Priča nagrađenog romana „Nasleđeni gubitak” smeštena je u drugu polovinu osamdesetih kada je u Indiji rastao revolucionarni pokret"
Vaše knjige opisuju duh, ali i probleme Indije. Međutim, kako Indija danas izgleda?
Moja sledeća knjiga baviće se savremenom Indijom. Priča „Nasleđenog gubitka” dešava se na relaciji Indija–Sjedinjene Američke Države, osamdesetih godina 20. veka. U njoj sam nameravala da prikažem vreme u kojem je Indija počela da se menja, i većina sadašnjih događaja ima koren upravo u tom periodu. Svake godine kada se vratim u Indiju uočim sve više promena, predeli se menjaju, gradovi su se drastično promenili, a kada se arhitektura drastično promeni i ljudi se takođe menjaju. Indija je svoja vrata otvorila za slobodno tržište devedesetih godina, a pre toga vodila je prigušenu borbu oko osnovnog nacionalnog pitanja. Za Engleze to je davna istorija, ali u Indiji su sačuvane žive uspomene na kolonijalno vreme. Moji roditelji odrasli su u britanskoj Indiji, sa jasnim sećanjem na razdvajanje Indije i Pakistana, i Nju Delhi se promenio toliko mnogo, jer njegov islamski deo odumire . A to je bila suštinska kultura Delhija, ta mešavina kultura hindu, islama i sufi misticizma, od čega su ostali samo ruine i delići.
Govorite o stvarima koje se tako mnogo odnose i na našu zemlju. Sada ste u Hrvatskoj, koliko znate o onome što se zapravo desilo da tlu Balkana?
Sada počinjem da shvatam nešto o čemu sam ranije samo čitala u novinama"
Znate li da su narodi Balkana, u skorašnjim građanskim ratovima, takođe osetili veliki deo onoga što vi definišete „nasleđenim gubitkom” – i Srbi, i Hrvati, i Bosanci"?
Svako ko dolazi iz Indije može da razume tu tragediju. I sada, dok sam putovala između Dubrovnika i Splita, razgovarala sam sa ljudima koji su opisivali šta se dešavalo i kako su njihovi susedi otišli. Videla sam da su još svuda znaci rata. Shvatila sam da je i Bosna vrlo blizu. Mnogo ljudi u Dubrovniku i Zagrebu, kao i hrvatski pisci, rekli su mi: „Vaša knjiga nam je na toliko mnogo načina bliska”. Čak iako je reč o sasvim drugačijoj kulturi, kada je reč o povlačenju granica država i ljudi koji u pola noći beže iz svojih domova, i čije kuće su spaljene, sve postaje poznato.
Vaša knjiga vrlo je bliska i Srbima, verujte"
Zaista? Verujem. Jer, i sada kada se vratim u Indiju i vidim sve te starije ljude, prijatelje moga oca kako piju zajedno, znam da oni još uvek pričaju o Pakistanu.
Na šta se tačno odnosi problem nasleđenog gubitka? Da li samo na jednu porodicu, ili na čitavu naciju?
Pisala sam o tome šta znači odrastati u komplikovanoj zemlji. Htela sam da pokažem da ima mnogo takvih priča u kojima su želje i težnje u konfliktu. Pri tom, jedinu mogućnost koja nudi kompromis, nije fer ponuditi narodu. A kada ste tinejdžer u takvom okruženju, mislite da imate jedinstvenu priču i da treba da budete srećni. Ali, takav mladalački stav treba prevazići, i to je jedino što je zrelo. Važno je postići zrelost da bi se razumelo da nije samo tvoja priča takva, da ima mnogo priča. Ako se zatvoriš u svoj mali mehur, i ignorišeš činjenice, ostatak sveta će provaliti unutra i rasprsnuti ga. Gubitak je, dakle, neizbežan u današnjem svetu i zemljama kao što su naše.
Pisali ste i o vernosti sopstvenoj tradiciji, ali i o potrebi da se bude deo sveta. Kako ostvariti takav kompromis?
To je veliki problem. Mislim da je to krajnje teško. Moj deda je napustio svoje selo u Indiji i potpuno tradicionalan način života. Odustao je od toga zbog odlaska u Englesku, a zatim se vratio u Indiju, pokušavajući da je vidi kao sekularnu državu, što je viđenje jednog stranca. Odrekao se na neki način svoje zajednice i porodice, čak i religije. Bio je hindu, vegetarijanac, a kada se vratio iz Engleske jeo je meso i postao je član engleskog kluba.
Otišli ste iz Indije, a mnogo ljudi neprestano je primorano da iz različitih razloga napušta svoje domove"
Ovo je vreme masovnih migracija. Ljudi beže od rata ili siromaštva, u tako velikom broju, da se čini da je nastupilo vreme egzila i da je u svakoj zemlji potrebno izgraditi potpuno nove rečnike. Čitava zapadna Evropa je u velikoj krizi. Lomi se oko toga kako da prihvati emigrante, i treba li oni da dokazuju svoju vernost na ovaj, ili onaj, ili na koji način.
Svesni ste tolikih problema, a ipak nalazite načina da im u svojim knjigama priđete i sa komične strane?
U najtežim vremenima ljudi smišljaju najbolje viceve, jer su im potrebni. U svetu emigranata u Njujorku ima toliko humora. Ljudi iz svih krajeva sveta, i pored svojih problema sa jezikom ili akcentom, pričaju tako dobre viceve i stvarno se slatko smeju. Ima nečega u tome kako se jezik kreće u brzom ritmu života, u kojem, istina, ima i mnogo tuge. I u Indiji, u siromaštvu, ljudi se smeju mnogo više nego u Americi, gde ljudi po kancelarijama piju lekove protiv depresije. Zašto je tako? Ne znam. Ali, u Indiji ljudi se slatko smeju i tamo se ne vidi očajanje ili depresija, uprkos strašnom siromaštvu.
Da li sebe smatrate indijskim ili piscem iz Njujorka?
Nekada bih rekla indijski, a nekada pisac iz Njujorka. Ali, shvatam da najviše pripadam tom međuprostoru. Mislim da što više radite, sve je teže opredeliti se za odanost jednoj strani. Kada sam mislila da sve više postajem Amerikanka, pišući sam se na neočekivan način udubljivala u istoriju Indije. Zbog toga sam vrlo srećna. Ranije sam živela u Vermontu i Masačusetsu, i kada sam došla u Njujork postala sam svesna postojanja drugih delova sveta koji žive u tom gradu. Slobodni ste da dođete, slobodni ste da odete. Postalo mi je jasno ono o čemu je Najpol pisao pre toliko godina: o toliko različitih nacija i njihovim vezama sa zapadnim svetom. Mislim da je danas korisno govoriti o tome.
Da li Vam je teško da pišete na engleskom?
Do sada je to moj najjači jezik. Dok je hindu bio moj prvi jezik, engleski je još dok sam živela u Indiji postao jezik mog obrazovanja.
Koji su pisci uticali na Vas?
Kalvino, Markes, Činua Ačebe, V. S. Najpol – veoma , Ruždi – u nekom smislu. Sada čitam Orhana Pamuka, Murakamija, i druge.
Kako je reagovala Vaša majka kada ste dobili nagradu „Man Buker”, a kako Vi?
Ona je bila najsrećnija, jer je to izgledalo kao porodični poduhvat. Tu knjigu sam pisala osam godina, i posle moje prve reakcije šoka, usledila je dečja radost. Velika je sreća kada dobijete takvu nagradu, jer je vrlo lako moglo da se desi i da je ne dobijete.
Da li je teško biti žena pisac?
Ne bih rekla, ne danas. Moja majka opisuje kako je to bilo u prošlosti, kada je bilo teško i muškarcima i ženama. Ona se borila za pravo da piše sa šireg stanovišta, imala je osećaj kao da svi pišu o istoj porodici iz iste prostorije. Kada je otišla iz Indije, mogla je da iskorači iz toga, da sve vidi iz druge perspektive. Kao što je i meni pružila jedan širi svet i drugačiju perspektivu. Sada ima tako mnogo mladih Indijki koje pišu, ravnopravno sa muškarcima. Među njima je i Arundati Roj.
------------------------------------------------------
Pisci i proroci
Junak Vašeg prvog romana „Halabuka u voćnjaku guava” lažni je prorok. Ima li nečeg od lažnog proroštva u ulozi pisca?
U rečniku emigracije, u svetu ljudi koji stvaraju između zemalja, možete da ispričate laž, i niko neće uperiti prstom u vas. Tako da možete da budete potpuno inventivni. Ali, postoji i velika odgovornost da ostanete potpuno iskreni. Zbog toga sam drugu knjigu pisala dugo, jer sam mislila da ću sebe prevariti u nečemu. Emigracija automatski donosi i mogućnost da slažete, jer želite da se uklopite. A želite i sebe da vidite u herojskom svetlu – u Americi postoji svojevrsni emigrantski mit. Međutim, u mojoj prvoj knjizi, proroštvo je mit za koji niko ne zna od čega je tačno sačinjen, a svako u njemu vidi ono što hoće.
------------------------------------------------------
Pisanje sa majkom
Na koji način je Vaša majka, koja je takođe poznati pisac, uticala na Vaš rad?
Verovatno je to veliki uticaj i teško mi je da ga sasvim objasnim, jer smo vrlo bliske. Potičemo iz istog okruženja, odrasla sam uz njenu biblioteku i usvojila dosta od njenog ukusa. Pišemo zajedno, kada ona ili ja radimo na knjizi otputujemo negde zajedno. Iznajmimo kuću i pišemo mesecima. Svoju prošlu knjigu završila sam u njenoj kući. Ona prva pročita moj rukopis. Kada sam počela da pišem, osetila sam kao da se vraćam kući, jer taj ritam podsetio me je na ritam mog detinjstva.
Marina Vulićević
[objavljeno: 12/04/2008]
