Izvor: Blic, 16.Jul.2004, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Čast i pristojnost
Čast i pristojnost
Predsednička inauguracija, ma koliko to nama bilo novo, jeste, zapravo, svečana priredba od koje ne treba očekivati toliko politički, koliko kulturno-civilizacijski gest. Novi predsednik Srbije, ne 'prvi demokratski' kako bismo voleli, nego treći po redu izabran na demokratskim izborima, svoju je priredbu izveo sa merom pristojnosti i državničkog dostojanstva. Pa, iako je mizanscen bio siromašan, prolaskom kraj bronzanog Ive Andrića, predsednik je neminovno >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << morao imati asocijaciju na pisca 'Travničke hronike' i njegove smirene, a ipak precizne, misli na temu vlasti i vlastoljublja, časti i častohleplja. Slušajući, pak, Dositejevo 'Vostani, Serbie' na muziku pokojnog profesora Vartkesa Baronijana, predsednik, a i mi sa njim, mogli smo se setiti te opominjuće i časne ličnosti srpske književne i državne istorije.
Između Dositeja i Andrića, simbolički, nahodi se ceo jedan civilzacijski krug, ceo jedan kulturno-politički univerzum koji predstavlja bolju Srbiju. U tom obzorju dve reči postojano svedoče o svetloj strani povesti iz koje se, još uvek, da ponešto naučiti. Te dve reči su 'čast' i 'pristojnost'. Novi srpski predsednik, dakle, ima se na šta osloniti, ukoliko to bude hteo i umeo.
Ta dva pojma imaju i svoje suprotnosti. Nažalost, već tokom same inauguracije nepristojnost, nedostojanstvenost, rđav ukus i sitno politikanstvo pokazali su svoj ružno lice. Mislim, razume se, na onu grupu ljudi koja ne zna da se pristojno obuče za svečanu sednicu Skupštine. Misleći da svojim infantilnim gestom pokazuju nepoštovanje jedne ličnosti, oni su, zapravo, pokazali nepoštovanje dveju institucija i nas koji biramo svoje predstavnike i svog predsednika.
Nepristojnost je, dakle, drugo ime za odsustvo časti.
Halil Tikveša
Ulus - Grafički kolektiv - Haos
Asamblaži: razbijaju mit da se duhovnost umetnosti postiže isključivo akademizmom. 'Zgrabljena' stvar - otrgnuta od stvarnosti koja ju je raskomadala u besu, dobija pozitivno značenje sakupljanja stvari da bi se ponovo uredile u sistem uništen ratom. Tikveša se ponaša kao primitivni čovek koji ne raspolaže ničim i sve mora da stvori iz početka.
Urbana reportaža: fotografije, isečci iz novina, zlatni anđeli, komadići koječega… u njegovoj svesti su ostaci civilizacije koju treba ponovo dovesti u red. To je etika očajnika, u kojoj se nada nazire kroz povratak na raniju 'priču'.
Grafike: predovačavaju umetnikove rane radove. Njima nas Tikveša uvodi u svoj Mediteran. Da li bi 'topla ljudska priča' i dalje bila (ili je bila) sizifovski posao? Da li setne, bujne žene, kuće koje vibriraju na suncu, čamci (kao školjke) izvučeni na obalu, danas više nego ranije deluju magično, šta više nadrealno? U potrošačkom društvu u kome je svaka stvar (pa i umetničko delo) – roba, gledaoci ipak traže zagubljena ljudska stanja. Mediteranska fjaka, meditativna usamljenost, ljudska čulnost, na legitimnom su repertoaru savremenog umetnika koji sledi Matisov stav: umetnik nije poraženi vitez; on ima snage da se bavi životom (ne isključivo smrću, propašću...). A život? Pa on nije ni lep ni ružan. Takav je, kakav je. Raznolik. Kao i umetnost. Nakon svih stvaralačkih i civilizacijskih kriza, pred nama je carmen saeculare 'mediteranske klasičnosti'.
Moralna pobuna: Tikveša dokazuje da civilizacija koja prihvata genocid, logore, oružje za masovno uništenje, može biti kreativna. Ako je čovek žrtva, umetnost je iznad nje. Zato nema bojazni da će i ona biti uništena. Puko baratanje egzaktnim stvarima i same ljude pretvara u (gole) stvari. Iako bi na prvi pogled, moglo izgledati da se Tikveša odrekao tradicionalnih tehnika (radeći asamblaže), intimno, u crtežu, on ih uzdiže do nivoa suštine bez koje nema nijednog umetničkog dela. Do autentičnosti.
Nota bene: efekat razbijenog ogledala. U njemu gledalac ne može da se ogleda. Ni umetnik. To je stvarnost koja je otišla u paramparčad!
