Izvor: B92, 03.Sep.2011, 12:40 (ažurirano 02.Apr.2020.)
"Carnage": Život i ostale sitnice
Uz film koji je rađen po čuvenoj predstavi, kojeg je režirao Roman Polanski, i u kome glume Kate Winslet, Christoph Waltz, Jodie Foster i John C. Reilly, ne možete da pogrešite. A ispao je čak još bolje nego što smo se nadali.
POVEZANI TEKSTOVI
Mostra, dan 3: Mamma Mia Monica!
Winslet: Romanu se ne govori "Ne"
Mostra, dan 2: Posrnula Madonna
Od specijalnog izveštača B92 iz Venecije Ane Kržavac
Situacija >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << je jasna – nijedan sineasta se u skučenom prostoru ne snalazi kao čuveni Polanski. Možda i jedini režiser koji voli da se bavi blago rečeno klaustrofobičnim filmovima (geto u "The Pianist", kuća na obali mora u "The Ghost Writer", jahta u "Knife in the Water", zgrada u "The Tenant"...), ovoga puta napravio je još jedan veliki zalogaj, uzevši da za veliko platno adaptira čuvenu dramu Yasmine Reze "Le Dieu Du Carnage". Urnebesna, ali mračna komedija o dva para roditelja koji se nalaze da popričaju pošto su im se deca potukla, na Brodveju se izvodila uz fantastičnu postavku Hope Davis, Marcia Gay Harden, Jeff Daniels i James Gandolfini, tako da su očekivanja i za film bila visoka, ali sve sumnje o kvalitetu su otklonjene kada je otkriveno da će na projektu raditi Kate Winslet, Jodie Foster, Christoph Waltz i John C. Reilly.
U potpunosti smešten u stan u Bruklinu i snimljen u realnom vremenu, "Carnage" je priča o četvoro odraslih ljudi koji na zreo način žele da reše minorni problem tuče njihove dece, ali stvari iz minuta u minut izmiču kontroli, da bi na kraju svi priznali da im je to bio „najgori dan u životu".
Nancy (Winslet) i Alan (Waltz) dolaze u dom Penelope (Foster) i Michaela (Reilly) da bi se u ime svoga sina izvinili što je njihovom dečaku posle koškanja izbio dva zuba. Oštroumna, ali ljubazna i druželjubiva brokerka Nancy uzalud pokušava da ostvari „normalan i zreo" dijalog sa pasivno-agresivnom i krajnje anksioznom spisateljicom/istoričarkom Penelope, priprosti, ali dobronamerni Michael pokušava da se ponaša uglađeno pred gostima, dok od prvog momenta sve sabotira skoro-pa-sociopata Alan, čuveni advokat koji ima Pentagon za klijenta.
Naravno, to je samo uvodnih pet minuta, jer sve brzo kreće da se menja, te se naizgled površna komedija o bezazlenom nesporazumu dva para pretvara u preispitivanje sopstvenih ličnosti, želja, nada i strahova kroz takozvani „društveni ugovor" i međusobnu komunikaciju; a pošto se radi o adaptaciji predstave, sve isplivava na površinu, često veoma teatralno, nema nikakvog skrivanja ili prećutkivanja, ide se do kosti.
Čitav film zasnovan na samo jednom činu, koliko drama ima, tako da se Polanski ni ne trudi da odstupi od pozorišta; sve izgleda kao i da je snimljeno na sceni. Ono što vrsni umetnik radi jeste fokusiranje na same likove (nešto što u pozorištu nije moguće u tolikoj meri, a što vam kamera lako i rado pruža) uz fenomenalno manipulisanje prostorom i kadrovima, kao i pozicioniranje tela u istim. Sve je urađeno sa ciljem da se filmu doda dinamika, ali, treba napomenuti, uz dužno poštovanje prema legendarnom režiseru, kvalitet ovog filma najmanje je zavisio od njega.
Apsolutno sve bilo je u rukama četvoro genijalaca, od kojih se ne zna ko je bio bolji (zapravo, zna se, ali doći ćemo do toga). Ako uzmete još u obzir da je u pitanju komedija, a „prava" komedija je među najnezahvalnijim žanrovima za glumce, talenat Winslet, Foster, Waltza i Reilleya tek će poprimiti novi sjaj u očima sviju.
Winslet je na početku filma „klasična Kate", simpatična i elokventna, dobronamerna žena (kao u većini svojih filmova), ali se, kako radnja odmiče, transformiše u sopstveni id, uz sve opijanje i čuvenu scenu povraćanja po celoj sobi. Reilly, koji ima mnogo više iskustva sa komedijom od ostalih, briljira kao prostodušni Michael, kome često ništa nije jasno, ali koji voli da se ubaci u sve razgovore i pravi se ozbiljan. Foster je pravi dragulj kao neurotična Penelope, koja samo na početku biva usiljeno ljubazna i pomirljiva, da bi naspoletku veći deo vremena provela vrišteći, plačući i udarajući okolo.
Ipak, od svih njih najveći bog i genije jeste Waltz, čiji je Alan jednako šarmantan i simpatičan sociopata (a to je oksimoron, tim pre pohvale za izvedbu) koliko je to bio i njegov jedinstveni Hans Landa ("inglourious Basterds"). Za njega su rezervisane sve najsmešnije (najbolje) replike i upravo on je taj koji diktira „komični tajming", dok se ostali najčešće prilagođavaju njemu. Jedan kritičar je to što izgleda kao da Polanski forsira Waltza naveo kao jedinu zamerku filmu, ali to nema veze s mozgom, pošto Austrijanac oduševljava u svakoj sceni. Jedino je loše što je ovaj čovek svetska zvezda postao tek sa 53 godine, iako je čitav život posvetio zanatu. Iako je već jasno da se, uprkos godinama, u Holivudu profiliše kao novi „negativac generacije", on u tome nasleđuje Garyja Oldmana i Christophera Walkena (verovatno jedina dva čoveka na planeti koji bi, pored Waltza, mogli da iznesu Landu), a to je za duboki naklon i trajno poštovanje.
"Carnage" je, iako na prvi pogled skroman i smeran, u najavi veoma popularan i uspešan, čak veliki projekat slavnog režisera (kao i spisateljice Reze). Vrhunski zabavna, ali i vrhunski invazivna i naelektrisana priča o tome kako ljudi funkcionišu, sami, u paru, ili grupi, nasmejaće vas, ali će vas i neizbežno asocirati na neke detalje iz vaših života i podstaći na razmišljanje i dijalog. Uz sve to, ovo je jedna od retkih prilika kada „izbliza" možemo da posmatramo čistu genijalnost i igru četvoro umetnika, koji sa takvom lakoćom oživljavaju reči i emocije, da ćete uživati u svakom trenutku.
