Izvor: B92, 29.Avg.2010, 02:05 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Campbell & Lanegan - "Hawk"
Nekadašnji predstavnici škotskog popa i novog američkog roka, uspešno obavljaju zajednički zadatak po treći put.
Nakon prvog zajedničkog albuma "The Ballad of the Broken Seas” retko ko je mogao pretpostaviti da će se saradnja između škotske indie-pop dive Isobell Campbell i prašnjavog američkog trubadura Marka Lanegana produžiti na čak još dve ploče. Iako naizgled teško spojiva kombinacija (znam tek nekoliko ljudi koji sa istim žarom >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << vole njihove bivše bendove Belle & Sebastian, odnosno Screaming Trees), tokom poslednjih pet godina i dva zajednička albuma, Isobel i Mark su nam jasno stavili do znanja da su mnogo više od pukih Hazlewood/Sinatra wannabeies. Sa gotovo istom dozom uspešnosti to rade i na ovom trećem.
Kao i na njihovom prošlom albumu, Isobell je kompletan autor gotovo svih pesama. Od 13 koliko ih ima na albumu, ona je napisala čak 11, dok su preostale dve obrade Townesa Van Zandta. Isobel ne samo da je napisala gotovo ceo album nego je (ponovo) potpisana kao producent i aranžer svih pesama, tako da ne bi bilo preterano pogrešno reći da se Mark i ovog puta obreo u ulozi gosta na njenom solo albumu"iako to baš nije toliko očigledno sve dok ne pročitate podatke iz bukleta. No i pored svega toga, ploča "Hawk” mnogo više zvuči kao logičan nastavak njihove saradnje, nego album koji pravi ikakve radikalne zaokrete. Jes’ da sport i muzika nemaju nikakve veze, ali u ovom slučaju bi se mogli izraziti fraziranom krilaticom "tim koji pobeđuje ne treba menjati”.
Pesma koja osvaja na prvo slušanje je predivna "Come Undone”. Iako su nakon prva dva albuma Isobel i Marka prvenstveno svrstavali u "americana-pop” fioku, ova pesma je odličan primer kako su njih dvoje (možda Isobel malo više) prevazišli pomenuti žanr – savršeno producirani gudači, repetativni klavir i njihova dva glasa su u "Come Undone” potpuno zaplovili soul vodama. Istina, nije baš Motown/Stax osećaj, ali je sigurno šetnja po teritoriji koju nisu toliko ranije istraživali"i dok se šetate sa njima, uopšte nemate želju da odmorite na klupi.
Već u "You Won’t Let Me Down Again” čujemo onaj klasičan američki zvuk, tako tipičan za ovo dvoje, a sličan je doživljaj u rockabillerskoj "Get Behind Me”. Naslovna "Hawk” je još jedan neočekivani iskorak, ovog puta u vode free-jazza i bez ijednog vokala i u samo dva minuta pogađa pravo u centar. Za razliku od "Come Undone” i "Hawk” Van Zandtove obrade su nešto više predvidive – "Snake Song” je klasičan akustični bluz, dok je "No Place to Fall” karakteristična po tome što umesto Marka, društvo Isobel ispred mikrofona pravi Willy Mason, jedan od najtalentovanijih mladih singer-songwritera ma šta Pitchfork pisao o njemu.
Njihove glasove ponovo slušamo i u akustičnoj baladi "Cool Water”. "Sunrise” i posebno "To Hell and Back Again” zvuče kao ode grupe Mazzy Star, dok je melodični pop slatkiš "Time of the Season” najozbilniji kandidat za singl i još jedna njihova pesma uz koju se, neinventivno i neminovno, moraju pomenuti Lee i Nancy. Album zatvara dylanovska "Lately” u kojoj uz Markov oštri bariton sjajno pašu ženski soulful vokali koje čujemo u pozadini.
Ono što "Hawk” prvenstveno razlikuje od "The Ballad of the Broken Seas” i "Sunday at Devil Dirt” je za nijansu šira lepeza žanrova u kojima se Isobel i Mark kreću, kao i ubedljivo najmasniji autorski pečat simpatične Škotlanđanke. I dalje su tu njihova dva karakteristična vokala (ona i dalje zvuči tako krhko i ženstveno, a on tako mačo i zaštitnički), i dalje su tu lako pamtljive melodije kao i staromodni aranžmani upakovani u modernu produkciju. Sve u svemu, ako ste voleli njihova prva dva albuma, nema nikakve sumnje da ćete uživati i uz "Hawk”.
