Izvor: Blic, 14.Okt.2016, 18:58 (ažurirano 02.Apr.2020.)
CRVENA NIT LJUBAVI I PATNJE Preporučujemo video radove sa 56. Oktobarskog salona
„Ljubavni zanos“, naziv ovogodišnjeg Oktobarskog salona čiji je selektor Dejvid Eliot, skreće nam u startu pažnju na ideju da je zanos neizbežno kratkotrajan, za razliku od stalnih čovekovih stanja – razočarenja ili tuge, i da je ta činjenica duboko ukorenjena u ljudskoj psihi. Video-radovi rečito odgovaraju na ovu temu.
Jer, kaže Dejvid Eliot, „Da bi išta vredela umetnost mora biti inhibicija. Iluzorno ili aluzivno, eksplicitno ili implicito, kreativno, promišljano >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << izražavanje emocije kroz umetnost pokriva širok, dug spektar od ljubavi do mržnje, a opet, za razliku od zabave – popularnih filmova ili sentimentalne muzike, na primer – ona nikada nije manipulativna. Ona se kritički probija, kao crvena nit, između tih različitih elemenata, tako da ljudi koji su je iskusili mogu doći do vlastitih zaključaka o tome šta je to što su videli i osetili.
Filmski stvaralac Dejvid Kripendorf u radu „Ništa ne može izmaći mojim očima“ (iz 2015) bavi se legendom o princezi Aidi koja je između ljubavi prema ocu i svojoj zemlji i ljubavi prema momku, odabrala drugo i tako postala tragična junakinja drevnog Egipta čiji je život Verdi opisao u istoimenoj i jednoj od najpopularnijih opera na svetu. Da drama bude još veća, radnja ovog video-rada dešava se na mestu gde je nekada bila kairska opera u kojoj je 1871. godine prvi put izvedena „Aida“. Sto godina kasnije zgrada je u požaru izgorela da bi sada baš tu bila podignuta garaža. Kripendorfov rad ima sve što treba: snažnu priču, odličnu glumicu (Hiam Abas) koja bez ijedne izgovorene reči dočarava svoja duševna stanja, jasno progovara o sudaru lične i urbane promene, najzad, i o krizi identiteta (čoveka i mesta) kao posledici kolonijalizma i globalizacije. Valjda uprkos svemu, bez obzira što Kedival opere više nema, Egipćani ovaj deo Kaira i dalje zovu Trg Opera.
Umetnik s počasnim doktoratima Jejla i Kejptauna, i počasni akademik Kraljevske akademije u Londonu, Vilijam Kentridž predstavio nam se animiranim filmom „Tango za okretanje strana“ (iz 2013) u kome dok lista neku staru knjigu na njenim stranicama silueta koreografkinje i plesačice Dade Masilo živahno igra tango uz zvuke kompozicije Hekora Berlioza „Spectre de la Rose“ koju peva Džoana Dadli, a čije je tekst Filip Miler presložio tako što je promešao engleski prevod reči i kao iz šešira nasumice ih povadio. Rezultat je prijatan dadaistički kolaž koji traje taman koliko i treba (oko dva minuta).
Junaci Bojana Fajfrića (diplomirao na Kraljevskoj akademiji u Hagu) u mini-video pričama „Uzrok smrti“ (iz 2015) su očajnici koji se ne snalaze u neoliberalizmu. Na prvi pogled, međutim, oni su, zapravo, u ulozi protagonista iz našeg tzv. crnog talasa dok izgovaraju replike Milene, Jugoslava, Toma, Ive i Džimija Barke, iz kultnih filmova jugoslovenske kinematografije kao što su „Misterija organizma“ (Dušana Makavejeva), „Rani radovi“(Želimira Žilnika), „Plastični Isus“ (Lazara Stojanovića), „Zaseda“ i „Kad budem mrtav i beo“ (Živojina Pavlovića). Svih pet likova na kraju biva ubijeno iz istog pištolja. Metak je koban, aludira na misao izrečenu u Žilnikovom filmu: oni koji revoluciju ostave nedovršenom na kraju kopaju sopstvenu jamu! (objašnjava Fajfrić). U ovaj rad sjajno je uklopjena eksperimentalna muzika Jasne Veličković, dok je scenografija (film je snimljen na peščanim dinama severne Holandije) i fotografija plod saradnje s Aleksandrom Saničanin.
Nemanja Nikolić (trenutno završava doktorski projekat, laureat nagrade iz Fonda Vladimir Veličković, između ostalih, i osnivač umetničkog prostora U10) u radu „Double Noir“ (animacija i crtež, iz 2016), posve drugačije od Fajfrića uzima sekvence iz starih filmova u kojima je glavni protagonista Hemfri Bogart. Tehnikom kolaža, autor ih kombinuje, premešta, umnožava, a crtajući frejmove pravi tzv. kino-grafije. Zahtevan pristup daje izuzetan rezultat. Sve je dobro promišljeno, pa i crna pozadina koja evocira filmski ili fotografski negativ. Dinamičan rad koji pokreće scensku šizofreniju (kad Bogi čuje korake i ugleda svog dvojnika), ali tako i treba da bude ako se žele aktualizovati košmari današnjice, oni zbog kojih zaboravimo da ljubav traje tren a muka večito.
Trejsi Mofat (iz Brizbejna, živi u Njujorku i Sidneju, predstavljaće Australiju dogodine na Bijenalu u Veneciji) u premontiranom filmskom materijalu objedinjenom naslovom „Ljubav“ (iz 2004) preispituje muško-ženske odnose koji po pravilu počinju srceparajućim izlivima nežnih reči a završavaju se šamaranjem, tučom pa i ubistvom (u kojoj podjednaku agresiju ispoljavaju oba pola). Pred gledaocem se tokom 21 minuta nižu likovi Ketrin Hepbern, Ave Gardner, Grejs Keli, Sare Majls, Džejn Fonde, Fej Danavej, s jedne strane, i Džejmsa Koburna, Gregorija Peka, Berta Lankastera, Majkla Daglasa, s druge. Reč je o kadrovima iz kultnih filmova, kao što su „Zima jednog lava“ ili „Dr Živago“, koje je sjajno premontirao Trejsin dugogodišnji saradnik montažer Geri Hilberg na način da video rad na momente namerno deluje komično iako dominira narativ kako drčne žene izlaze na kraj s muškim šovinizmom.
Jang Fudong, kineski umetnik zavidne reputacije (diplomirao je na Kineskoj akademiji u Hangdžou 1995. predstavljao svoje radove na gotovo svim bijenalima) u trokanalnoj video-instalaciji „Jasmin...“ (iz 2002) snima mladića i devojku na ulicama velikog grada koji kao u stihovima pesme koja se čuje (prevod je odštampan) emituju najčistija moguća osećanja. Grad se, međutim, ubrzano menja, pa se postavlja pitanje mogu li njihovi ideali istrajati... Poetična vizija proživljenog iskustva, uopšteno govoreći, uvek je ono što pleni u Fudongovim video-radovima koji vazda otvaraju pitanje: šta je utopija.
„Jedno kratko vreme je postojala nada da će novo buđenje društvene misli i političko delovanje obasjati ovi „novi svet“ u kome bi život, sloboda i potraga za srećom (tri primera neotuđivih prava navedenih u američkoj Deklaraciji o nezavisnosti koju su napisali Tomas Džeferson i grupa autora 1776) istisnuli siromaštvo i ugnjetavanje. Ali na korist malobrojnih koji se održavaju na vlasti ili su je se nedavno dočepali, i dalje preovlađuju prepotopske odlike nehumanosti – teror, plemensko uređenje, eksploatacija, uskogrudost, pohlepa“, zaključuje Dejvid Eliot.
Otiđite na „Oktobarac“, pogledajte i ostale „pokretne slike“, kao na primer Ane Hušman (bavi se eksperimentalnim filmom, predavač na katedri za animaciju FLU u Zagrebu), Bjorna Melhusa (profesor na Školi za umetnost i dizajn u Kaselu), Radenka Milaka (živi i radi u Banjaluci, inače dobitnik italijanske nagrade za crtež Premio combat, u Livornu), Suna Sjuna (živi i radi u Pekingu), Anastasije Vepreve (magistrirala na Univerzitetu Smoljni u Sankt Petersburgu, a završila master studije na Bard koledžu u Njujorku, kao i program Škole za angažovanu umetnost poznatog kolektiva „Chto Delat?“), Miloša Tomića (koji nas je predstavljao na Venecijanskom bijenalu 2013), Jovana Čekića, Siniše Ilića, Gulsun Karamustafa, pa i video-zapis performansa izvedenog na vernisažu u centru Beograda, Nezaket Ekidži, neuspele kopije Marine Abramović.
Možda, gledajući ih, i nađete odgovor na pitanje da li je ljubav „bankrotirala“?!
.jpg)
