Izvor: B92, 11.Mar.2008, 03:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
CONTROL
Film proslavljenog fotografa Corbijna propustio je previše svetlosti
Control je dosadan kao smrt.
Ako vam je priča o Joy Division i njihovom frontmenu nepoznata ili nezanimljiva- neka vam je Evropska Unija u pomoći!
A puno se očekivalo...
U osnovi Control je bolno (ne)autentična BBC-ijeva TV drama o mladom paru čiji brak posrće sa prvim problemima (ono u dobru i zlu očigledno ne važi za svakoga). Proslavljeni fotograf (i samih >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << Joy Division) snimio je čitavu priču u svojoj trejdmark crno-beloj kombinaciji, ali i najoptimističkije prognoze ne mogu nas udaljiti od toga koliko bi tek ova priča zjapila praznoćom da je kojim slučajem u nju puštena boja. Ovako, oni se prave da rade nešto veoma ozbiljno, a mi im prvih 20 minuta verujemo.
Ispričati priču o Ianu Curtisu, koji je, da vas podsetim, u legendu ušao sa 23 godine bio bi nezahvalan posao i za iskusnije sineaste. U ostalom, proverite kako se Gus Van Sant proveo kao bos po trnju sa svojom slobodnom interpretacijom poslednjih dana Kurta Cobaina. Ian je bio premlad i priča o njemu traje prekratko. A Corbijn se opredelio da nam je ispriča kao da je u pitanju Prohujalo sa vihorom- melodrama, drama, bolest, rat kod kuće, rat na sceni, preljube, mladost-ludost...
Control je više priča o Ianu, Debbie i Annik, nego o Ianu, Bernardu, Hookeyu i Morrisu. I to je legitimno. Ali, pitanje je šta zainteresovanog gledaoca ovog filma (treba da) zanima. Preostali članovi skrajnuti su na po koju repliku svakih petnaest minuta i jedini koji se izdvojio iz grupe jeste Bernard u sceni hipnoze koja ne pleni svojom efektnošću koliko time što naslućuje kako je nastala magična Atmosphere (a i da nije, lepo je da u to verujemo).
Prvih sat i po vremena filma praktično da i nema nečega što bi mogli nazvati režijom. Kamera beleži događaje kao da u stolici sedi prosečni TV reditelj iz 1966. Naizmeničnost tipične engleske socijale (vidi pod Mike Leigh) i iskorak iz iste tavore u sličnoj žabokrečini. Famozni koncert Sex Pistols na kome su idejno oformljeni Joy Division ima manje dinamike i živosti nego nekoliko scena iz Ianovog života socijalnog radnika.
Slično prolazi i ljubavni trougao koji je, de facto, u Corbijnovom fokusu. Ako Debbie i izmami koju simpatiju svojom žena-na-sve-spremna odanošću, Curtisova izabranica Annik ostaje samo lepa žena na platnu. Jedini trenutak njihove intime ostaće nam u sećanju po tome što je Ian kao najomiljeniji film izdvojio The Sound Of Music.
O rediteljskom galimatijasu govori i to da se negde od sredine filma pojavi i Ianov off koji nema nikakvu svrhu sem da razjasni ono što reditelj ne ume da nam pokaže i da podigne procenat poetičnosti opako banalnih dijaloga.
Corbijn nam takođe ne pokazuje poslednjih dva-tri minuta Ianovog života, baš kao što nas pušta da sa ulice osluškujemo kada će Debbie da urlikne kad ugleda visećeg Iana. Nepokazivanje je najčešća greška koju reditelji prave u želji da budu veći nego što jesu. Mene baš zanima da li je Ian prdnuo, namignuo, obrisao slinu, zažmurio ili pogledao, proverio čvrstinu kanapa ili se samo prepustio... Baš kao što me zanima da li je licem Debbie Curtis proletela senka sumnje da je sama kriva za ono što se klati pred njom. Corbijn se pokazao neviđeno nemaštovitim, zapravo.
I konačno- izbor Sam Rileya, pevača 10 000 Things, za ulogu Iana Curtisa i jeste i nije bio dobar izbor. Jeste zato što je mogao da otvori put ozbiljnijem tumačenju Iana kao dečaka, kao nezrelog zvekana kome se desilo previše stvari koje čine ž.i.v.o.t. Nije, jer Riley ima veoma skroman glumački alat i ne deluje hladno, naprotiv. Ian Curtis koga smo viđali na slikama deluje kao Gorenje frižider, čak odbojno... dok se ne zapali na sceni, ali i tada ostaje nedostupan, jer dolazi sa druge planete. Riley je uneo previše ljudskog na sva pogrešna mesta. Ima jedna scena kada Ian odluči da napusti Debbie po povratku sa turneje. On ulazi u kuću, vidi Natalie kako se igra na podu, Debbie odlazi po čaj, i on nemo izleće iz kuće. Riley deluje kao da je pogrešio adresu, Curtis je shvatio da tu više ne stanuje. Osećate li razliku?
Sva sreća pa imamo ploče.
