Izvor: SEEcult.org, 10.Feb.2016, 15:15 (ažurirano 02.Apr.2020.)
CARPE DIEM - quam minimum postero credula
UDAHNI DAN - sa što manje vere u budućnost
Ja sam ćerka. Za poslednjih deset godina bila sam primorana da nebrojeno puta pozivam hitnu pomoć, sabiram misli i emocije po hodnicima naših klinika u raspadanju. Poslednja godina života mog oca bila je najteža i najduža za njega i sve nas koji ga volimo i koji smo činili sve da mu olakšamo bol, osećaj nemoći pretvorimo u dostojanstvo i s velikim poštovanjem učinimo da nas napusti kao veliki, ostvaren i uspešan čovek, što je >> Pročitaj celu vest na sajtu SEEcult.org << i bio.
Umirao je od kancera, gasio se bolno, svesno i nečujno. Za sobom je ostavio divnu porodicu, bogat naučni rad i doprinos razvoju tehnologije. Ali za njega i sve pacijente u krajnjem stadijumu metastaze u naš im bolnicama nije bilo mesta.
Onda sami, na jedan od poznatih nacina, izdejstvujete da mu daju morfijum, trodone, infuziju dok još vene ne popucaju, održavate higijenu i UZAJAMNO SE IZVINJAVATE ŠTO STE NEMOĆNI I POSTIĐENI, SAMI U OBOSTRANOM SAOSEĆANJU.
Sećam se jednog transporta u UC. Odveli su ga nakon mojih vapaja, jer nisam obučena da pružim pomoć ocu koji ima krvoliptanje. Odveli su ga, ali pošto su utvrdili da mu nema pomoći, saopštili da ga sama, ne znam kako a ne znaju ni oni vrati kući. Kolima, autobusom, tramvajem, pešice - prokleta mogućnost izbora.
Stajala sam na ulici sa spremnom kuhinjskom stolicom, JADNA, GADNA, GLADNA POMOĆI I SPOKOJA.
Zaustavila sam par momaka i zamolila da mi pomognu da ga unesemo u stan. Srećom živeo je u prizemlju. Uz svu svoju imaginaciju i sposobnost improvizacije ne mogu da zamislim kako bismo ga odneli na četvrti bez lifta.
Plakao je, ja nisam. TADA SAM PRESTALA DA PLAČEM. Sada sanja lepe snove tamo gde se oni i ostvaruju. A JA SANJAM BUDNA, ne plačem, samo se smejem. Jer svaki moj novi dan je potvrda da sam živa, posle svega živa. Dok sam živa.
