Izvor: Politika, 16.Jul.2008, 23:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Buvljak kao sudbina
Buvljak je prepreka za uspostavljanje odgovarajućih pravila urbane kulture a njegovo tolerisanje govori o brzom navikavanju na anomalije koje postaju sastavni deo kolektivnog života
KULTURA I SVAKODNEVICA
Ambijent u kojem živimo rezultanta je mnogih, dosledno ostvarenih, ideja o njegovom najoptimalnijem uređenju. Međutim, našu realnost oblikuje i odsustvo iskrenih namera i pravih težnji da je formatizujemo prema standardima savremenog sveta. Pokazuje se da pojedinačni >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << i lični interesi često nadvladaju one opšte i društvene, a da kolektiv ostaje nemoćan da uspostavi željeni red i pomešane stvari vrati na svoja mesta.
Nasuprot brojnim primerima zloupotrebe javnog gradskog prostora stoji činjenica o izostajanju intervencije odgovarajućih opštinskih inspekcijskih službi. Umesto principijelnosti u poštovanju građevinskih i urbanističkih pravila, suočavamo se sa pragmatičnošću tolerisanja i legalizovanja prekršaja. Ogledalo te društvene nemoći uspostavljanja reda i regulisanja javnog prostora su tragovi samovoljnog ponašanja. Svuda rasuto đubre, divlja smetlišta i prljavština postaju zaštitni znaci sredine čiji su najveći paradoksi ipak u njenim urbanim središtima.
Iako je pijaca određena svojom lokacijom, improvizovane pijačne tezge i prodavce najrazličitije robe možemo videti na svim prometnim mestima u našim gradovima. Nekada se neposredna trgovina obavljala u samom središtu grada, a današnji trgovi samo u imenu čuvaju pamćenje na vreme u kojem je taj prostor označavan prema svojoj primarnoj funkciji. Pristigli znatiželjnik koji zna samo za ovu kulturnoistorijsku činjenicu mogao bi da konstatuje da smo još na razvojnom nivou za koji je karakterističan smeštaj tradicionalnih pijaca na gradskim trgovima. Budući da one nisu tu zbog naše kulturne retardacije već zbog regresije koja je u poslednjoj dekadi minulog veka bila dublja, iz njenih današnjih plićaka izranjaju krhotine zaboravljenih oblika.
Suočavamo se sa buvljacima u centru naših najvećih gradova. U Beogradu: na Slaviji duž Nemanjine ulice, ispod Terazija duž Sremske i u samom podzemnom prolazu na Zelenom vencu. U Nišu: na Trgu kralja Milana, ispred tvrđavskog mosta, a često i na samom mostu. Iako se povremenim intervencijama ove pijace uklanjaju, one pokazuju izuzetnu vitalnost održavanja i obnavljanja. Munjevito se uspostavljaju i još brže nestaju. Kada osvane špalir improvizovanih tezgi na ulici, i naočigled organa reda, onda energija buvljaka upozorava na krhkost gradskog ambijenta i nemoć postojećih institucija. Prepoznajući u toj energiji tamnu stranu prelazničkog mentaliteta koja dovodi do regresivnih pojava, uviđamo da je ona i posledica nemogućnosti da se ta vitalnost iskaže na neki drugi i drugačiji način.
Buvljak je fascinantno mesto koje simbolizuju sam život i mogućnost njegove obnove, pa se njegovo ukidanje i doživljava kao zaustavljanje neobične komunikacije i vitalnog protoka energije. Međutim, kada se nađe nasred puta, na ulici, na trgu, na mostu, u podzemnom prolazu, onda on otežava normalno kretanje da bi se nametnuo snagom prepreke i primorao slučajne prolaznike da prođu neposredno pored postavljenih tezgi. Kako bi se ubrzao promet robe izložene na frekventnom mestu, sužava se prolaz i usporava kretanje ljudi. Buvljak je prepreka za uspostavljanje odgovarajućih pravila urbane kulture a njegovo tolerisanje govori o brzom navikavanju na anomalije koje postaju sastavni deo kolektivnog života.
Uvek iznova obnovljena, divlja ulična pijaca pokazuje svoju moć koja je znatno veća od volje i istrajnosti da se ukloni iz centra grada. Ukoliko je ona tamo gde ne bi trebalo da bude, onda je nesumnjiv činilac nereda i nečistoće. Slabi mehanizmi samozaštite od spajanja međusobno razgraničenih i, prema pravilima savremenog urbanog života, više nespojivih elemenata doprineli su da se sa višeg padne na niži nivo kulture koji se smatra prirodnim i normalnim.
Rođen iz duha javašluka, buvljak usred grada postaje pravilo i teško osporiva institucija. Zato i ne čudi da se u nedostatku potrebnih glasova za formiranje skupštinske većine poseglo za strankama sa političkog buvljaka koje su mogle da se ugrade u napravu koja bi trebalo da nas povede u budućnost. Smeće rasuto pored tog puta obeležava realnost iz koje polazimo. Da li će političko stanje doprineti da se to đubrište uveća i mentalnim smećem? Danojlićeva pesnička vizija koja spaja te dve realnosti nije u tom pogledu optimistička: „Skupština. Olimp naših umova/ u žaru sporenja podseća vrlo/ na smeće što se duž drumova/ po celoj Srbiji rasprostrlo”.
Budući da zakoni ne mogu da regulišu i predvide sve moguće situacije i izričito sankcionišu postupke koji su u oblasti vaspitanja i morala, ono što nije izričito zabranjeno, smatra se u nas dopuštenim. Ukoliko su izvan vidokruga, i domašaja organa reda često i stimulisanih da zažmure, i prekršaji postaju dozvoljeni. Zato je od zakona i mehanizama za njihovo sprovođenje važnija kultura kao poslednja brana koja bi nas sprečila da kada se ugase svetla dopustimo tamnoj strani svoje prirode da uveća mrak. Bar dok ne budemo potpuno sigurni da se svetlost neće opet upaliti.
Bojan Jovanović
[objavljeno: 17/07/2008]
