Izvor: Blic, 07.Dec.2006, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Buldožer boks
Buldožer boks
Upravo objavljeni boks set Buldožera, najsubverzivnijeg benda bivše Jugoslavije, sadrži osam (jedan je dupli) dokaza da tupost okruženja ne mora biti bedni izgovor za još bedniju banalizaciju talenta i da diktat izmišljene muzičke (a zapravo, kao i sve ostalo, policijske) industrije nije uvek signal za bekstvo u nesigurna, ali trenutno utešna skloništa. Buldožer, slovenački bend u čijem malom prstu je bilo više duha, vitalnosti i izazova nego u kompletnom >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << jugoslovenskom meinstrimu od šezdesetih do danas, nije bio aktivan poslednjih desetak godina, ali ta tužna činjenica, izgleda, predstavljala je više podsticaj, nego blokadu za delovanje, pa se davno zasluženi (mislim i na grupu i na publiku) boks set pojavio baš sada. Za takva izdanja, što Buldožer očigledno odlično zna, svako vreme je idealno vreme. 'Lik i djelo' (Racman/distr. Dallas), osmostruki luksuzni boks set sa prigodnom informativnom knjižicom koja sadrži sve relevantne podatke i nešto više, nije samo kapitalno izdanje kojim se rekapitulira deo sumanute jugoslovenske istorije od 1975. do1995, nego i svedočanstvo o dragocenom, još uvek isceljujućem tragu utisnutom u kolektivno sećanje nekoliko manje-više izgubljenih generacija. Od 'Pljuni istini u oči', čiji je značaj nemoguće izmeriti, do finalnog albuma 'Noć', kojim je Budložer – jednako kao ovim boks setom – potvrdio da je, uprkos verovanjima, još uvek itekako živ, 'Lik i djelo' konstantno vibrira i povremeno grmi nadom da između čoveka i čovečije ribice ne mora, kao što mnogi i dalje pokušavaju da nas uvere, stajati znak jednakosti. Prigodni završni citat: 'Video sam ljude, hrabre, a i malo lude' ('Svaki čovjek ima svoj blues').
Jelisavetini ljubavni jadi
Da i amaterska pozorišta umeju da vrlo mudro promišljaju svoj repertoar, dokazalo je nedavno i Pozorište Studentskog kulturnog centra iz Kragujevca, postavljajući, već pomalo zaboravljeni komad Milana Jelića ‘’Jelisavetini ljubavni jadi zbog molera’’.
Profesionalci se često opredeljuju za ponovno postavljanje 'svetskih klasika' i tada, najčešće, prisustvujemo muci njihove aktuelizacije ili 'približavanja savremenom gledaocu', kao da je to nužno i kao da ‘’savremeni gledalac’’ glavu ne pomalja iz klasičnog literalnog štiva, toliko da im je dojadila izvorna interpretacija.
U kragujevačkom slučaju, postavljena je komedija, inače po svemu melodrama iz šezdesetih godina, koja ipak uspeva da ostvari upečatljivu socijalno-psihološku sliku onog vremena. Ono što fascinira u odličnoj glumačkoj izvedbi kragujevačkih studenata (Dubravka Đorđević, Miroslav Petrović, Nina Nedeljković, Dejan Tošović, Marija Rakočević, Katarina Lazarević, Miloš Milojević i Snežana Ranković) i lucidnoj režiji Milice Jovanović, inače članice Teatra ‘’Joakim Vujić’’, jeste to da ova predstava sa lakoćom uspeva da transponuje vreme sa sredine prošlog veka u savremeni socijalno-psihološki milje. Ista besperspektivnost, iste kratkotrajne i izmišljene radosti, isti, ovoga puta, ne zadružni, već politički puritanizam koji presuđuje svemu.
Mada se reditelj čvrsto drži teksta i ikonografije onog vremena, sve bi se moglo ponoviti i danas. Jedino po čemu bi se razlikovale ove dve, pola veka udaljene potkulturne grupe - jeste ikonografija. Lavori, zastrvena ogledala, dvorišni šmrkovi i pasulj na 'smederevcu' oko koga se vrte svi učesnici predstave, kao oko kakve paralelne storije, deluju neuporedivo toplije od onoga što bi eventualno mogla da im bude savremena zamena.
Zaista, šta je ikonografija kulturne Srbije danas?
|
.jpg)
